NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
Stranica 1 / 2.
Stranica 1 / 2. • 1, 2 
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin ned srp 12, 2015 3:14 am
|
08. JULI 2015.
MAGNETI PROUZROKOVALI NAJVECE EKSPLOZIJE U SVEMIRU
Uz pomoć opservacija sprovedenih na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, astronomi su po prvi put pokazali da postoji veza između dugotrajnih bljeskova gama zraka i neobično sjajnih eksplozija supernovih. Rezultati su pokazali da supernova nije crpela energiju iz radioaktivnih raspada kao što se očekivalo, već su je energijom snadbevala izuzetno jaka magnetna polja u okolini egzotičnih objekata zvanih magnetari. Rezultati ovog istraživanja objavljeni su 9. jula 2015. godine u časopisu Nature.
Bljeskovi gama zraka (Gamma-ray Bursts, GRBs) javljaju se kao posledica nekih od najsilovitijih eksplozija u svemiru, još od vremena Velikog praska. Njih detektuju teleskopi u orbiti koi su veoma osetljivi za ovu vrstu visoko-energetske radijacije, a koja s druge strane ne može da prodre korz Zemljinu atmosferu. Signali se zatim posmatraju na dužim talasni dužinama iz svemira i sa Zemlje.
Gama bljeskovi uglavnom traju svega nekoliko sekundi, ali u veoma retkim slučajevima traju i po nekoliko časova [1]. Jedan takav bljesak snimio je je satelit Swift 9. decembra 2011. godine, a označen je kao GRB 111209A. Bio je to jedan od najdužih, ali i jedan od najsjajnijih blejsaka gama zraka koji su do sada snimljeni.
Kako je sjaj ovih pojava polako počeo da slabi, astronomi su ga posmatrali i uz pomoć GROND instrumenta na MPG/ESO 2,2-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu, ali i X-shooter instrumenta na VLT teleskopu na Paranalu, takođe u Čileu. Astronomi su pronašli jasan dokaz za postojanje supernove SN 2011kl. Ovo je prvi put da je supernova dovedena u vezu sa dugotrajnim gama blkeskovima [2].
Vodeći autor istraživanja Jošen Grejner sa Maks Plank instituta za ekstraterestričku fiziku u Garhingu u Nemačkoj, objašnjava: “S obzirom na to da se dugotrajni gama bljeskovi javljaju jednom u 10 000 do 100 000 supernovih, zvezda koja je dovela do eksplozije zasigurno mora biti na određeni način posebna. Astronomi pretpostavljaju da su ovi bljeskovi nastali od veoma masivnih zvezda – i do 50 put masivnijih od Sunca – i da menjaju paradigmu dugotrajnih gama bljeskova.”
U najčešćem slučaju kolapsa masivne zvezde (poznate i kao kolapsar), pretpostavlja se da bljesak koji traje i po nedelju dana u optičkom i infracrvenom delu spektra potiče od raspada radioaktivnog nikla-56, koji je nastao tokom eksplozije [3]. Međutim, u slučaju GRB 111209A, kombinovane opservacije uz pomoć GROND instrumenta i VLT teleskopa nedvosmisleno su po prvi put pokazale da ovo nije slučaj [4]. Druge opcije su takođe isključene [5].
Jedino objašnjenje koje se uklapalo u sliku opservacije supernove posle koje je uskedio GRB 111209A su magnetari – male neutronske zvezde koje se okreću oko svoje ose stotinam puta u sekundi i koje poseduju mnogo jače magnetno polje od regularnih neutrosnkih zvezda, takođe poznatih i kao radio pulsari [6].
Paolo Makoli, koautor studije o značaju novih otkrića: “Novi rezultati daju nam dobar dokaz u korist neočekivane veze koja postoji između bljeskova gama zraka, veoma sjajnih supernovih i magnetara. Na neke od ovih veza se već sumnjalo teorijski, nekolio godina, ali veza koju smo pronašli predstavlja uzbudljiv razvoj situacije.”
“Slučaj SN 2011kl/GRB 111209A nas primorava da razmislimo o alternativnom scenariju kolapsara. Ovo otkriće stavlja nas mnogo bliže jasnijoj slici mehanizama po kojima bljeskovi funkionišu”, zaključuje Jošen Grejner.
Bljeskovi gama zraka (Gamma-ray Bursts, GRBs) javljaju se kao posledica nekih od najsilovitijih eksplozija u svemiru, još od vremena Velikog praska. Njih detektuju teleskopi u orbiti koi su veoma osetljivi za ovu vrstu visoko-energetske radijacije, a koja s druge strane ne može da prodre korz Zemljinu atmosferu. Signali se zatim posmatraju na dužim talasni dužinama iz svemira i sa Zemlje.
Gama bljeskovi uglavnom traju svega nekoliko sekundi, ali u veoma retkim slučajevima traju i po nekoliko časova [1]. Jedan takav bljesak snimio je je satelit Swift 9. decembra 2011. godine, a označen je kao GRB 111209A. Bio je to jedan od najdužih, ali i jedan od najsjajnijih blejsaka gama zraka koji su do sada snimljeni.
Kako je sjaj ovih pojava polako počeo da slabi, astronomi su ga posmatrali i uz pomoć GROND instrumenta na MPG/ESO 2,2-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu, ali i X-shooter instrumenta na VLT teleskopu na Paranalu, takođe u Čileu. Astronomi su pronašli jasan dokaz za postojanje supernove SN 2011kl. Ovo je prvi put da je supernova dovedena u vezu sa dugotrajnim gama blkeskovima [2].
Vodeći autor istraživanja Jošen Grejner sa Maks Plank instituta za ekstraterestričku fiziku u Garhingu u Nemačkoj, objašnjava: “S obzirom na to da se dugotrajni gama bljeskovi javljaju jednom u 10 000 do 100 000 supernovih, zvezda koja je dovela do eksplozije zasigurno mora biti na određeni način posebna. Astronomi pretpostavljaju da su ovi bljeskovi nastali od veoma masivnih zvezda – i do 50 put masivnijih od Sunca – i da menjaju paradigmu dugotrajnih gama bljeskova.”
U najčešćem slučaju kolapsa masivne zvezde (poznate i kao kolapsar), pretpostavlja se da bljesak koji traje i po nedelju dana u optičkom i infracrvenom delu spektra potiče od raspada radioaktivnog nikla-56, koji je nastao tokom eksplozije [3]. Međutim, u slučaju GRB 111209A, kombinovane opservacije uz pomoć GROND instrumenta i VLT teleskopa nedvosmisleno su po prvi put pokazale da ovo nije slučaj [4]. Druge opcije su takođe isključene [5].
Jedino objašnjenje koje se uklapalo u sliku opservacije supernove posle koje je uskedio GRB 111209A su magnetari – male neutronske zvezde koje se okreću oko svoje ose stotinam puta u sekundi i koje poseduju mnogo jače magnetno polje od regularnih neutrosnkih zvezda, takođe poznatih i kao radio pulsari [6].
Paolo Makoli, koautor studije o značaju novih otkrića: “Novi rezultati daju nam dobar dokaz u korist neočekivane veze koja postoji između bljeskova gama zraka, veoma sjajnih supernovih i magnetara. Na neke od ovih veza se već sumnjalo teorijski, nekolio godina, ali veza koju smo pronašli predstavlja uzbudljiv razvoj situacije.”
“Slučaj SN 2011kl/GRB 111209A nas primorava da razmislimo o alternativnom scenariju kolapsara. Ovo otkriće stavlja nas mnogo bliže jasnijoj slici mehanizama po kojima bljeskovi funkionišu”, zaključuje Jošen Grejner.
 |
Beleške
[1] Uobičajeni dugotrajni bljeskovi gama zraka traju između 2 i 2000 sekundi. Do sada je otkriveno četiri bljeska u trajanju između 10 000 i 25 000 sekundi – i oni se nazivaju ultradugački gama bljeskovi. Takođe, postoji i posebna klasa kratkotrajnih bljesaka koji su posledica drugih mehanizama.
[2] Veza između supernove i normalnog dugotrajnog bljeska gama zraka uspostavljena je inicijalno 1998. godine, uglavnom zahvaljujući opservacijama sporvedenim na ESO opservatorijama objekta poznatog kao supernova SN 1998bw, potvrđenog 2003. godine zajedno sa GRB 030329.
[3] Smatra se da se bljeskovi napajaju relativističkim džetovima koji nastaju zahvaljujući kolapsu materije zvezde na centralne delove kompaktnog objekta putem vrelog, gustog akrecionog diska.
[4] Količina nikla 56 izmerenog u supernovama uz pomoć GROND instrumenta je previše velika da bi bila kompatibilna sa ultraljubičastom emisijom koju je snimio instrument X-shooter.
[5] Drugi predloženi izvori energije kako bi se objasnile ultrasjajne supernove su interakcije sa okolnim materijalom – verovatno povezane sa zvezdanim ljuskama koje su odbačene pre eksplozije – ili sa plavim superdžinovima. U slučaju SN 2011kl opservacije vrlo jasno isključuju ove dve opcije.
[6] Pulsari su najčešći slučaj posmatranih neutronskih zvezda, a za magnetare se smatra da su razvili magnetno polje 100 do 1000 puta jače od onog koji ima pulsar.
[2] Veza između supernove i normalnog dugotrajnog bljeska gama zraka uspostavljena je inicijalno 1998. godine, uglavnom zahvaljujući opservacijama sporvedenim na ESO opservatorijama objekta poznatog kao supernova SN 1998bw, potvrđenog 2003. godine zajedno sa GRB 030329.
[3] Smatra se da se bljeskovi napajaju relativističkim džetovima koji nastaju zahvaljujući kolapsu materije zvezde na centralne delove kompaktnog objekta putem vrelog, gustog akrecionog diska.
[4] Količina nikla 56 izmerenog u supernovama uz pomoć GROND instrumenta je previše velika da bi bila kompatibilna sa ultraljubičastom emisijom koju je snimio instrument X-shooter.
[5] Drugi predloženi izvori energije kako bi se objasnile ultrasjajne supernove su interakcije sa okolnim materijalom – verovatno povezane sa zvezdanim ljuskama koje su odbačene pre eksplozije – ili sa plavim superdžinovima. U slučaju SN 2011kl opservacije vrlo jasno isključuju ove dve opcije.
[6] Pulsari su najčešći slučaj posmatranih neutronskih zvezda, a za magnetare se smatra da su razvili magnetno polje 100 do 1000 puta jače od onog koji ima pulsar.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin ned srp 12, 2015 2:54 am
|
01. JULI 2015.
SAKRIVENO U SRCU DZINA
Ova raskošna slika, nastanjena mnoštvom raznobojnih zvezda i gasa snimljena je pomoću širokougaone kamere WFI (engl. Wide Field Imager) na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO-voj opservatoriji La Silja u Čileu. Prikazuje nam mlado razvejano jato zvezda poznato pod imenom NGC 2367, zvezdanu grupaciju u razvoju, koja se nalazi u centru ogromne, prastare strukture na samoj ivici Mlečnog puta.
Neumorni posmatrač Ser Vilijama Heršelal, tokom posmatranja u Engleskoj 20. novembra 1784. godine, otkrio je ovo sjajno zvezdano jato NGC 2367 udaljeno oko 7000 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Canis Major. S obzirom da postoji tek oko pet miliona godina, većina zvezda ovog jata su mlade i tople zvezde koje sijaju intenzivnom plavom svetlošću. Svetlost zvezda je odličan kontrast svilenkastom crvenom sjaju vodonikovog gasa koji ih okružuje.
Razvejana jata, poput NGC 2367, se često zapažaju u spiralnim galaksijama kao što je Mlečni put i obično se formiraju u spošaljnjim regionima galaksije domaćina. Na njihovom putu oko galaktičkog centra, trpe gravitacioni uticaj drugih jata, kao i ogromnih oblaka gasa pored kojih prolaze. S' obzirom da su otvorena jata slabo gravitaciono vezana i pošto stalno gube masu kada zračenje mladih zvezda izbacuje gas iz njih, spoljašnji uticaji na jato su dovoljno česti da neke od zvezda jata "odlutaju" i odalje se od svojih "rođaka", baš kao što se sumnja da je nekada davno to učinilo i naše Sunce. Ravejana jata imaju životni vel od nekoliko stotina miliona godina pre nego što se rasturi.
U međuvremenu, dok su još stabilna, jata su odlična za izučavanje evolucije zvezda. Sve zvezde koje sačinjavaju jato su rođene otprilike u isto vreme, od istog oblaka materijala što znači da se mogu porediti, i može im se odrediti starost i mapirati evolucija.
Kao i mnoga druga razvejana jata, NGC 2367 se nalazi unutar emisione maglinel iz koje su se zvezde i rodile. Ostaci magline se mogu videti kao filamenti i oblaci vodonikovog gasa, koji jonizuju najtoplije zvezde ultraljubičastom svetlošću koju. Što se više udaljavamo od jata i magline, primećujemo postojanje mnogo veće strukture: NGC 2367 i njegova maglina su jezgro mnogo veće magline pod imenom Brand 15, koja je, sa druge strane, mali deo ogromne superljuske, poznate kao GS234-02.
GS234-02 superljuska se nalazi na samoj ivici naše galaksije - Mlečnog puta. Predstavlja ogromnu strukturu koja se prostire na nekoliko stotina svetlosnih godina. Svoj život je započela kada je grupa veoma masivnih zvezda, koja se odlukuju jakim zvezdanim vetrovima, stvorila mehurove toplog gasa. Mehurovi koji su se nalazili jedan do drugog su se u jednom momentu spojili i formirali supermehur, a kratki životni vekovi zvezda u njegovom centru unačili su da će zvezde eksplodirati kao supernove u slično vreme, šireći supermehur još više, dok se ne bi spojio sa drugim supermehurovima. Na taj način svi zajedno stvaraju superljusku. Razultirajuća formacija je jedna od najvećih mogućih struktura koja može da se formira u galaksiji.
Ovaj koncentrično rasprostranjen sistem, jednako star koliko je i veliki, predstavlja divan primer detaljnih i međusobno povezanih struktura koje nastaju u galaksijama zahvaljujući rađanju i umiranju zvezda.
Neumorni posmatrač Ser Vilijama Heršelal, tokom posmatranja u Engleskoj 20. novembra 1784. godine, otkrio je ovo sjajno zvezdano jato NGC 2367 udaljeno oko 7000 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Canis Major. S obzirom da postoji tek oko pet miliona godina, većina zvezda ovog jata su mlade i tople zvezde koje sijaju intenzivnom plavom svetlošću. Svetlost zvezda je odličan kontrast svilenkastom crvenom sjaju vodonikovog gasa koji ih okružuje.
Razvejana jata, poput NGC 2367, se često zapažaju u spiralnim galaksijama kao što je Mlečni put i obično se formiraju u spošaljnjim regionima galaksije domaćina. Na njihovom putu oko galaktičkog centra, trpe gravitacioni uticaj drugih jata, kao i ogromnih oblaka gasa pored kojih prolaze. S' obzirom da su otvorena jata slabo gravitaciono vezana i pošto stalno gube masu kada zračenje mladih zvezda izbacuje gas iz njih, spoljašnji uticaji na jato su dovoljno česti da neke od zvezda jata "odlutaju" i odalje se od svojih "rođaka", baš kao što se sumnja da je nekada davno to učinilo i naše Sunce. Ravejana jata imaju životni vel od nekoliko stotina miliona godina pre nego što se rasturi.
U međuvremenu, dok su još stabilna, jata su odlična za izučavanje evolucije zvezda. Sve zvezde koje sačinjavaju jato su rođene otprilike u isto vreme, od istog oblaka materijala što znači da se mogu porediti, i može im se odrediti starost i mapirati evolucija.
Kao i mnoga druga razvejana jata, NGC 2367 se nalazi unutar emisione maglinel iz koje su se zvezde i rodile. Ostaci magline se mogu videti kao filamenti i oblaci vodonikovog gasa, koji jonizuju najtoplije zvezde ultraljubičastom svetlošću koju. Što se više udaljavamo od jata i magline, primećujemo postojanje mnogo veće strukture: NGC 2367 i njegova maglina su jezgro mnogo veće magline pod imenom Brand 15, koja je, sa druge strane, mali deo ogromne superljuske, poznate kao GS234-02.
GS234-02 superljuska se nalazi na samoj ivici naše galaksije - Mlečnog puta. Predstavlja ogromnu strukturu koja se prostire na nekoliko stotina svetlosnih godina. Svoj život je započela kada je grupa veoma masivnih zvezda, koja se odlukuju jakim zvezdanim vetrovima, stvorila mehurove toplog gasa. Mehurovi koji su se nalazili jedan do drugog su se u jednom momentu spojili i formirali supermehur, a kratki životni vekovi zvezda u njegovom centru unačili su da će zvezde eksplodirati kao supernove u slično vreme, šireći supermehur još više, dok se ne bi spojio sa drugim supermehurovima. Na taj način svi zajedno stvaraju superljusku. Razultirajuća formacija je jedna od najvećih mogućih struktura koja može da se formira u galaksiji.
Ovaj koncentrično rasprostranjen sistem, jednako star koliko je i veliki, predstavlja divan primer detaljnih i međusobno povezanih struktura koje nastaju u galaksijama zahvaljujući rađanju i umiranju zvezda.
 |
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sub lip 27, 2015 12:59 am
|
25. JUNI 2015.
DZINOVSKA GALAKSIJA NE PRESTAJE DA RASTE
Najnovije opservacije sprovedene sa ESO Veoma velikim teleskopom otkrile su da je džinovska galaksija Mesje 87 progutala čitavu galaksije srednje veličine tokom poslednjih milijardu godina. Po prvi put, tim astronoma je bio u prilici da prati kretanja 300 sjajnih planetarnih maglina kako bi pronašao jasan dokaz ovog događaja, ali je pronašao i dokaz o postojanju viška sjaja koji je preostao od galaksije-žrtve.
Astronomi pretpostavljaju da galaksije rastu tako što gutaju manje galaksije. Ali, uglavnom je teško naći dokaz koji će ovo potvrditi – kao što bi se prosuta čaša vode u jezero brzo stopila sa okolnom vodom, tako se i zvezde u manjoj galaksiji stapaju sa veoma sličnim zvezdama veće galaksije.
Međutim, sada je tim astronoma koji predvodi PhD studentkinja Alesia Longobardi sa Maks Plank instituta zaekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, je primenio veoma lukav posmatrački trik kako bi pokazao da se obližnja eliptična galaksija Mesje 87 spojila sa manjom galaksijom tokom poslednje milijarde godina.
"Ovaj rezultat direktno pokazuje da velike, sjajne strukture u svemiru i dalje rastu - galaksije još nisu prestale da rastu!" primećuje Alesja Longobardi. "Veliki deo spoljašnjeg dela haloa galaksije Mesje 87 izgleda duplo sjajnije u poređenju sa situacijom kada sudara ne bi bilo."
Mesje 87 se nalazi u centru jata galaksija Device. Predstavlja ogromnu loptu zvezda, sa ukupnom masom od milion miliona masa Sunca i nalazi se na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina.
Umesto da posmatraju sve zvezde u galaksiji Mesje 87 - gde boravi bukvalno preko milijardu zvezda, koje su pritom suviše bledunjave da bi se posmatrale pojedinačno - tim astronoma je posmatrao planetarne magline, sjajne ljušture starih zvezda [1]. S obzirom da ovi objekti sjaje veoma intezivno u određenoj nijansi akvamarin zelene, mogu biti lako razlučene od ostalih zvezda koje ih okružuju. Detaljne opservacije svetlosti uz pomoć moćnog spektrografa takođe su otkrile znake kretanja [2].
Kao što vodu iz čaše ne možete više da vidite jednom kad je prospete u jezero - ali možete da primetite uzburkanost površine vode jezere ili neke druge znake poremećaja - kretanja planetarnih maglina, izmereno FLAMES spektrografom sa Veoma velikog teleskopa, ukazuje na spajanje dve galaksije u prošlosti.
"Ono što gledamo je jedan nedavni događaj akrecije kada je galaksije srednje veličine propala kroz centar galaksiej Mesje 87, a kao posledica snažnih gravitacionih plimskih sila, njene zvezde su se sada rasule po površini 100 puta većoj od originalne veličine galaksije!", dodaje Ortvin Gerhard, šef grupe za dinamiku na Maks Plankovom institutu za ekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, i koautor ove studije.
Tim je takođe veoma pažljivo posmatrao distribuciju zračenja u spoljašnjim delovima Mesje 87 i pronašao je dokaze o postojanju viška svetlosti koji potiče od zvezda u galaksiji koje su izvučene iz nje. Opservacije su takođe pokazale i da je manja galaksija donela mnogo mlađih, plavljih zvezda u Mesje 87. Pretpostavlja se da je verovatno bila spiralna galaksija u kojoj su se stvarale zvezde.
"Veoma smo uzbuđeni što smo u mogućnosti da identifikujemo zvezde koje su se rasule po halou galaksije, na površini od stotinu hiljada svetlosnih godina - a da i dalje budemo u prilici da iz njihovih brzina zaključimo da pripadaju istim strukturama. Zelene planetarne magline su igle i plaštu zlatnih zvezda. Ali, ove retke igle su ključ za razumevanje šta se dogodilo zvezdama", zaključuje ko-autor rada Magda Arnaboldi (ESO, Garhing, Nemačka).
Astronomi pretpostavljaju da galaksije rastu tako što gutaju manje galaksije. Ali, uglavnom je teško naći dokaz koji će ovo potvrditi – kao što bi se prosuta čaša vode u jezero brzo stopila sa okolnom vodom, tako se i zvezde u manjoj galaksiji stapaju sa veoma sličnim zvezdama veće galaksije.
Međutim, sada je tim astronoma koji predvodi PhD studentkinja Alesia Longobardi sa Maks Plank instituta zaekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, je primenio veoma lukav posmatrački trik kako bi pokazao da se obližnja eliptična galaksija Mesje 87 spojila sa manjom galaksijom tokom poslednje milijarde godina.
"Ovaj rezultat direktno pokazuje da velike, sjajne strukture u svemiru i dalje rastu - galaksije još nisu prestale da rastu!" primećuje Alesja Longobardi. "Veliki deo spoljašnjeg dela haloa galaksije Mesje 87 izgleda duplo sjajnije u poređenju sa situacijom kada sudara ne bi bilo."
Mesje 87 se nalazi u centru jata galaksija Device. Predstavlja ogromnu loptu zvezda, sa ukupnom masom od milion miliona masa Sunca i nalazi se na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina.
Umesto da posmatraju sve zvezde u galaksiji Mesje 87 - gde boravi bukvalno preko milijardu zvezda, koje su pritom suviše bledunjave da bi se posmatrale pojedinačno - tim astronoma je posmatrao planetarne magline, sjajne ljušture starih zvezda [1]. S obzirom da ovi objekti sjaje veoma intezivno u određenoj nijansi akvamarin zelene, mogu biti lako razlučene od ostalih zvezda koje ih okružuju. Detaljne opservacije svetlosti uz pomoć moćnog spektrografa takođe su otkrile znake kretanja [2].
Kao što vodu iz čaše ne možete više da vidite jednom kad je prospete u jezero - ali možete da primetite uzburkanost površine vode jezere ili neke druge znake poremećaja - kretanja planetarnih maglina, izmereno FLAMES spektrografom sa Veoma velikog teleskopa, ukazuje na spajanje dve galaksije u prošlosti.
"Ono što gledamo je jedan nedavni događaj akrecije kada je galaksije srednje veličine propala kroz centar galaksiej Mesje 87, a kao posledica snažnih gravitacionih plimskih sila, njene zvezde su se sada rasule po površini 100 puta većoj od originalne veličine galaksije!", dodaje Ortvin Gerhard, šef grupe za dinamiku na Maks Plankovom institutu za ekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, i koautor ove studije.
Tim je takođe veoma pažljivo posmatrao distribuciju zračenja u spoljašnjim delovima Mesje 87 i pronašao je dokaze o postojanju viška svetlosti koji potiče od zvezda u galaksiji koje su izvučene iz nje. Opservacije su takođe pokazale i da je manja galaksija donela mnogo mlađih, plavljih zvezda u Mesje 87. Pretpostavlja se da je verovatno bila spiralna galaksija u kojoj su se stvarale zvezde.
"Veoma smo uzbuđeni što smo u mogućnosti da identifikujemo zvezde koje su se rasule po halou galaksije, na površini od stotinu hiljada svetlosnih godina - a da i dalje budemo u prilici da iz njihovih brzina zaključimo da pripadaju istim strukturama. Zelene planetarne magline su igle i plaštu zlatnih zvezda. Ali, ove retke igle su ključ za razumevanje šta se dogodilo zvezdama", zaključuje ko-autor rada Magda Arnaboldi (ESO, Garhing, Nemačka).
 |
Beleške
[1]Planetarne magline se formiraju kada se zvezde poput Sunca primaknu kraju svog života, a emituju veliki deo svoje energije u samo nekoliko spektralnih linija, a one najsjajnije u zelenom delu spektra. Zahvaljujući ovome, one su jedine pojedinačne zvezde čija kretanja mogu da se izmere u galaksiji Mesje 87, na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina od Zemlje.
[2] Ove planetarne magline su bez obzira na sve i dalje jedva uočljive i zahtevaju celokupnu snagu Veoma velikog teleskopa kako bi ih proučavali: svetlost emitovana sa tipične planetarne magline koja pripada Mesje 87 galaksiji jednaka je sijalici od 60 W na Veneri, kada bismo je posmatrali sa Zemlje.
Kretanje planetarnih maglina duž linije vizure ka ili od Zemlje, dovodi do pomeraja u spektralnim linijama koje su posledica Doplerovog efekta. Ova pomeranja se mogu meriti veoma precizno uz pomoć osetljivih spektrografa, a na taj način se može saznati vrednost brzine magline.
[2] Ove planetarne magline su bez obzira na sve i dalje jedva uočljive i zahtevaju celokupnu snagu Veoma velikog teleskopa kako bi ih proučavali: svetlost emitovana sa tipične planetarne magline koja pripada Mesje 87 galaksiji jednaka je sijalici od 60 W na Veneri, kada bismo je posmatrali sa Zemlje.
Kretanje planetarnih maglina duž linije vizure ka ili od Zemlje, dovodi do pomeraja u spektralnim linijama koje su posledica Doplerovog efekta. Ova pomeranja se mogu meriti veoma precizno uz pomoć osetljivih spektrografa, a na taj način se može saznati vrednost brzine magline.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin čet lip 18, 2015 11:40 pm
|
17. JUNI 2015.
NAJBOLJI POSMATRACKI DOKAZ O POSTOJANJU PRVE GENERACIJE ZVEZDA U UNIVERZUMU
Astronomi su koristeći ESO-ov Veoma veliki teleskop otkrili najsjajniju galaksiju do sada pronađenu, u ranom univerzumu, kao i ubedljive dokaze da se unutar nje nalaze primerci prve generacije zvezda. Ovi masivni, sjajni i ranije čisto teorijski objekti su kreirali prve teške elemente u istoriji svemira - elemente koji su bili potrebni da bi se stvorile zvezde koje nas danas okružuju, planete koje orbitiraju oko njih i život kakav poznajemo. Novopronađena galaksija, obeležena kao CR7, je tri puta sjajnija od najsjajnije udaljene galaksije koja nam je bila poznata.
Astronomi su dugo teoretisali o postojanju prve generacije zvezda poznate u astronomskom svetu kao zvezdana Populacija III ove zvezde su napravljene od primordijalnog materijala iz Velikog Praska [1]. Svi teži hemijski elementi, poput kiseonika, azota, ugljenika i gvožđa, koji su neophodni za život, formirali su se unutar ovih zvezda. Ovo znači da su se prve zvezde morale formirati od jedinih elemenata koji su postojali u tom momentu: vodonika, helijuma i litijuma u tragovima.
Zvezde Populacije III bi trebale biti ogromne - nekoliko stotina ili čak hiljada puta masivnije od Sunca, izuzetno vruće i kratkotrajnog veka - eksplodirale bi kao supernove nakon oko 2 miliona godina. Do sada su izostajali čvrsti fizički dokazi o njihovom postojanju [2].
Tim pod vođstvom Davida Sobrala, sa instituta za Astrofiziku i Svemirske nauke, Prirodno-matematičkog fakulteta, Univerziteta u Lisabonu, Portugalija, i Opservatorije u Lajdenu, Holandija, koristio je ESO-ov Veoma veliki teleskop da bi bacili pogled u "praistorijski" svemir, period koji je nastupio 800 miliona godina nakon Velikog Praska. Umesto sprovođenja temeljne studije skocentrisane na mali deo neba, tim je proširio svoju interesnu zonu da bi napravili najveći katalog veoma udaljenih galaksija ikada sastavljen.
Ova velika studija sprovedena je uz pomoć Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT), kao i W. M. Keck Opservatorije, Subaru teleskopa kao i NASA/ESA Huble svemirskog teleskopa. Tim je otkrio, i potvrdio, veliki broj iznenađujuće sjajnih i veoma mladih galaksija. Jedna od ovih galaksija, obeležena kao CR7 [3], predstavlja izuzetno redak objekat - ona je do sada najsjajnija galaksija ikada posmatrana u ovoj fazi razvoja svemira [4]. Sa pronalaskom CR7 i drugih sjajnih galaksija, ova studija se već pokazala kao uspešna, ali dalja istraživanja su dovela do dodanih uzvudljivih otkrića.
Instrumenti X-shooter i SINFONI koji se nalaze na VLT-u, su pronašli jaku emisiju jonizovanog helijuma u CR7, ali, ono što je krucijalni i iznenađujuće, ni znaka od težih elemenata u sjajnijim delovima galaksije. Ovo je značilo da je tim pronašao prve čvrste dokaze o jatima zvezda Populacije III, koja su jonizovala gas unutar galaksije u ranom svemiru [5].
"Ovo otkriće je prevazišlo naša očekivanja od samog starta", rekao je David Sobral, "nismo očekivali da otkrijemo ovako sjajnu galaksiju. Zatim smo, otkrivajući deo po deo prirode galaksije CR7, shvatili da nismo samo pronašli do sada najluminozniju udaljenu galaksiju, već i da ona poseduje sve i jednu karakteristiku koja se očekuje od zvezdane Populacije III. To su zvezde koje su formirale prve teške atome koji su konačno doveli i do toga da smo mi danas ovde. Stvari teško mogu biti zanimljivije od ovoga."
Unutar CR7 pronađena su i plavlja i nešto crvenija jata zvezda, što ukazuje na činjenicu da se formiranje zvezda Populacije III odvijalo u talasima - baš kao što je predviđeno teorijski. Ono što je tim direktno posmatrao je poslednji talas formiranih zvezdi Populacije III, što nas navodi na zaključak da je ovakve zvezde lakše naći nego što se ranije mislilo: one žive među običnim zvezdama, u sjajnijim galaksijama, ne samo u najranijim, najmanjim, najmanje sjajnim galaksijama, koje su toliko slabog sjaja da ih je veoma teško proučavati.
Jorryt Matthee, drugi autor rada zaključuje: "Oduvek sam se pitao odakle potičemo. Još kao dete sam hteo da znam odakle dolaze elementi: kalcijum u mojim kostima, ugljenik u mišićima, gvožđe u krvi. Saznao sam da su ove elemente formirale, na samom početku postojanja univerzuma, prve generacije zvezda. Sa ovim izvanrednim otkrićem, možemo po prvi put zaista da vidimo ove objekte.
Dalja posmatranja sa VLT, ALMA, i NASA/ESA Habl svemirskim teleskopm su planirana u cilju potvrde, van svake sumnje, da su zaista posmatrane zvezde iz Populacije III, kao i da bi se tražili i identifikovali novi primerci.
Astronomi su dugo teoretisali o postojanju prve generacije zvezda poznate u astronomskom svetu kao zvezdana Populacija III ove zvezde su napravljene od primordijalnog materijala iz Velikog Praska [1]. Svi teži hemijski elementi, poput kiseonika, azota, ugljenika i gvožđa, koji su neophodni za život, formirali su se unutar ovih zvezda. Ovo znači da su se prve zvezde morale formirati od jedinih elemenata koji su postojali u tom momentu: vodonika, helijuma i litijuma u tragovima.
Zvezde Populacije III bi trebale biti ogromne - nekoliko stotina ili čak hiljada puta masivnije od Sunca, izuzetno vruće i kratkotrajnog veka - eksplodirale bi kao supernove nakon oko 2 miliona godina. Do sada su izostajali čvrsti fizički dokazi o njihovom postojanju [2].
Tim pod vođstvom Davida Sobrala, sa instituta za Astrofiziku i Svemirske nauke, Prirodno-matematičkog fakulteta, Univerziteta u Lisabonu, Portugalija, i Opservatorije u Lajdenu, Holandija, koristio je ESO-ov Veoma veliki teleskop da bi bacili pogled u "praistorijski" svemir, period koji je nastupio 800 miliona godina nakon Velikog Praska. Umesto sprovođenja temeljne studije skocentrisane na mali deo neba, tim je proširio svoju interesnu zonu da bi napravili najveći katalog veoma udaljenih galaksija ikada sastavljen.
Ova velika studija sprovedena je uz pomoć Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT), kao i W. M. Keck Opservatorije, Subaru teleskopa kao i NASA/ESA Huble svemirskog teleskopa. Tim je otkrio, i potvrdio, veliki broj iznenađujuće sjajnih i veoma mladih galaksija. Jedna od ovih galaksija, obeležena kao CR7 [3], predstavlja izuzetno redak objekat - ona je do sada najsjajnija galaksija ikada posmatrana u ovoj fazi razvoja svemira [4]. Sa pronalaskom CR7 i drugih sjajnih galaksija, ova studija se već pokazala kao uspešna, ali dalja istraživanja su dovela do dodanih uzvudljivih otkrića.
Instrumenti X-shooter i SINFONI koji se nalaze na VLT-u, su pronašli jaku emisiju jonizovanog helijuma u CR7, ali, ono što je krucijalni i iznenađujuće, ni znaka od težih elemenata u sjajnijim delovima galaksije. Ovo je značilo da je tim pronašao prve čvrste dokaze o jatima zvezda Populacije III, koja su jonizovala gas unutar galaksije u ranom svemiru [5].
"Ovo otkriće je prevazišlo naša očekivanja od samog starta", rekao je David Sobral, "nismo očekivali da otkrijemo ovako sjajnu galaksiju. Zatim smo, otkrivajući deo po deo prirode galaksije CR7, shvatili da nismo samo pronašli do sada najluminozniju udaljenu galaksiju, već i da ona poseduje sve i jednu karakteristiku koja se očekuje od zvezdane Populacije III. To su zvezde koje su formirale prve teške atome koji su konačno doveli i do toga da smo mi danas ovde. Stvari teško mogu biti zanimljivije od ovoga."
Unutar CR7 pronađena su i plavlja i nešto crvenija jata zvezda, što ukazuje na činjenicu da se formiranje zvezda Populacije III odvijalo u talasima - baš kao što je predviđeno teorijski. Ono što je tim direktno posmatrao je poslednji talas formiranih zvezdi Populacije III, što nas navodi na zaključak da je ovakve zvezde lakše naći nego što se ranije mislilo: one žive među običnim zvezdama, u sjajnijim galaksijama, ne samo u najranijim, najmanjim, najmanje sjajnim galaksijama, koje su toliko slabog sjaja da ih je veoma teško proučavati.
Jorryt Matthee, drugi autor rada zaključuje: "Oduvek sam se pitao odakle potičemo. Još kao dete sam hteo da znam odakle dolaze elementi: kalcijum u mojim kostima, ugljenik u mišićima, gvožđe u krvi. Saznao sam da su ove elemente formirale, na samom početku postojanja univerzuma, prve generacije zvezda. Sa ovim izvanrednim otkrićem, možemo po prvi put zaista da vidimo ove objekte.
Dalja posmatranja sa VLT, ALMA, i NASA/ESA Habl svemirskim teleskopm su planirana u cilju potvrde, van svake sumnje, da su zaista posmatrane zvezde iz Populacije III, kao i da bi se tražili i identifikovali novi primerci.
 |
Beleške
[1] Ime Populacija III nastalo je zbog toga što su astronomi već klasifikovali zvezde Mlečnog puta kao Populaciju I (zvezde poput Sunca, bogate težim elementima, koje formiraju disk) i Populaciju II (starije zvezde, sa malim sadržajem teških elemenata, koje se mogu naći u centralnom ovalu i halou Mlečnog puta i zbijenim zvedanim jatima).
[2] Nalaženjih ovih zvezda je veoma teško: one su veoma kratkoživeće i sijale su u vreme kada je svemir bio neprozračan za njihovu svetlost. Raniji pronalasci uključuju: Nagao, et al., 2008, kada nije pronađen jonizovani helijum; De Breuck et al., 2000, pronađen jonizovani helijum, ali i ugljenik i kiseonik, kao i jasni znaci aktivnog galaktičkog jezgra; i Cassata et al., 2013, pronađen jonizovani helijum ali sa veoma malom ekvivalentnom širinom, ili slabim intenzitetom, kao i kiseonik i ugljenik.
[3] CR7 je skraćenica od COSMOS Redshift 7, što predstavlja meru udaljenosti ovog objekta u kosmičkom vremenu. Što je veći crveni pomak, to je galaksija udaljenija i gledamo sve dalje u istoriju univerzuma. A1689-zD1, jedna od najstarijih galaksija ikada posmatrana, nalazi se na crvenom pomaku 7.5.Inadimak je inspirisan velikim portugalskim fudbalerom, Cristianom Ronaldom, koji je poznat kao CR7.
[4] CR7 je tri puta jačeg sjaja od galaksije koja se do sad smatrala najsjajnijom pod nazivom Himiko, za koju se smatralo da je jedinstveni predstavnik svoje vrste.
[5] Tim je razmatrao dve različite teorije: svetlost je mogla poticati od AGN ili Wolf–Rayet zvezda. Nedostajanje teških elemenara i drugi dokazi, jasno ukazuju da ni jedna od ovih teorija nije ispravna. Tim je razmatrao i mogućnost da se radi o diktno-kolapsirajućoj crnoj rupi, što je takođe veoma egzotičan i čisto teorijski objekat. Izostajanje širokih emisionih linija i činjenica da su luminoznosti helijuma i vodonika bile mnogo veće od onoga što se predviđa za takav vid crne rupe, opovrglo je i ovu teoriju. Kada ne bi bilo prisutne emisije X zraka to bi bio dodatan dokaz da teorija o crnoj rupi nije odgovarajuća, ali za to su potrebna dodatna posmatranja.
[2] Nalaženjih ovih zvezda je veoma teško: one su veoma kratkoživeće i sijale su u vreme kada je svemir bio neprozračan za njihovu svetlost. Raniji pronalasci uključuju: Nagao, et al., 2008, kada nije pronađen jonizovani helijum; De Breuck et al., 2000, pronađen jonizovani helijum, ali i ugljenik i kiseonik, kao i jasni znaci aktivnog galaktičkog jezgra; i Cassata et al., 2013, pronađen jonizovani helijum ali sa veoma malom ekvivalentnom širinom, ili slabim intenzitetom, kao i kiseonik i ugljenik.
[3] CR7 je skraćenica od COSMOS Redshift 7, što predstavlja meru udaljenosti ovog objekta u kosmičkom vremenu. Što je veći crveni pomak, to je galaksija udaljenija i gledamo sve dalje u istoriju univerzuma. A1689-zD1, jedna od najstarijih galaksija ikada posmatrana, nalazi se na crvenom pomaku 7.5.Inadimak je inspirisan velikim portugalskim fudbalerom, Cristianom Ronaldom, koji je poznat kao CR7.
[4] CR7 je tri puta jačeg sjaja od galaksije koja se do sad smatrala najsjajnijom pod nazivom Himiko, za koju se smatralo da je jedinstveni predstavnik svoje vrste.
[5] Tim je razmatrao dve različite teorije: svetlost je mogla poticati od AGN ili Wolf–Rayet zvezda. Nedostajanje teških elemenara i drugi dokazi, jasno ukazuju da ni jedna od ovih teorija nije ispravna. Tim je razmatrao i mogućnost da se radi o diktno-kolapsirajućoj crnoj rupi, što je takođe veoma egzotičan i čisto teorijski objekat. Izostajanje širokih emisionih linija i činjenica da su luminoznosti helijuma i vodonika bile mnogo veće od onoga što se predviđa za takav vid crne rupe, opovrglo je i ovu teoriju. Kada ne bi bilo prisutne emisije X zraka to bi bio dodatan dokaz da teorija o crnoj rupi nije odgovarajuća, ali za to su potrebna dodatna posmatranja.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sri lip 10, 2015 10:48 pm
|
10. JUNI 2015.
NEBESKI LEPTIR IZLAZI IZ SVOJE PRASNJAVE LARVE
Kampanja duge osnovice (engl. Long Baseline Campaign) teleskopa ALMA je proizvela neverovatno detaljne slike jedne udaljene galaksije koja se vidi posredstvom efekta gravitacionog sočiva. Slika nam prikazuje uvećane regione formiranja zvezda u galaksiji, kakve do sada nismo imali prilike da vidimo, posebno sa ovoliko detalja i na ovoj udaljenosti. Nova posmatranja su daleko detaljnija od onih sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl i otkrivaju grudve u kojima se formiraju zvezde u galaksiji koje su ekvivalent džinovskoj verziji Orionove planetarne magline.
Kampanja dugačke osnovice obezbedila je fantastična posmatranja i sakupila do sada najdetaljnije informacije o stanovnicima bliskog i dalekog univerzuma. Posmatranja sa kraja 2014. godine, u sklopu ove kampanje, ciljala su na udaljenu galaksiju poznatu kao SDP.81. Svetlost koja dolazi sa ove galaksije je "žrtva" kosmičkog efekta poznatog kao gravitaciona sočiva. Velika galaksija koja se nalazi izmedju SDP.81 i teleskopa ALMA [1] se ponaša kao sočivo, iskrivljujući svetlost udaljenije galaksije i stvarajući skoro savršen primer ovog fenomena pod nazivom Ajnštajnov prsten [2].
Najmanje šest grupa naučnika [3] su nezavisno analizirali podatke sa ALMA-e o SDP.81 galaksiji. Ovaj nalet naučnih radova je otkrio neprevaziđene informacije o galaksiji, uključujući detalje o njenoj strukturi, sastavu, kretanju, kao i drugim fizičkim karakteristikama.
ALMA se ponaša kao interferometar. Jednostavno govoreći, skup od nekoliko antena rade savršeno sinhronizovano u cilju skupljanja svetlosti kao jedan ogromni virtuelni teleskop [4]. Rezultat su nove slike SDP.81 koje imaju do 6 puta bolju rezoluciju [5] od slika sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl.
Sofisticirani modeli koje kreiraju astronomi oktrivaju fine, do sada neviđene strukture unutar SDP.81 u formi prašnjavih oblaka koji su džinovska skladišta hladnog molekularnog gasa - porodilišta za zvezde i planete. Ovi modeli su uspeli da isprave distorziju do koje dolazi usled uvećanja gravitacionim sočivom.
Sve ovo rezultiralo je posmatranjima teleskopa ALMA, koja su toliko dobra da naučnici mogu da vide "grudvice" regiona u kojima se rađaju zvezde, veličina do 100 svetlosnih godina, što je ekvivalent posmatranju džinovskih verzija Orion nebule kada bi ona proizvodila na hiljade više zvezda i nalazila se u dalekom svemiru. Ovo je prvi put da se ovakav fenomen posmatra na ovako velikim udaljenostima.
"Rekonstruisane slike galaksije sa uz pomoć teleskopa ALMA su spektakularne", rekao je Rob Ivison, ko-autor dva rada i Direktor naučnog programa u ESO-u. "Velika efektivna površina ALMA-e, veliko rastojanje između antena i stabilni atmosferski uslovi iznad Atakama pustinje, doveli su do izuzetnih detalja na slikama i spektrima. Ovo znači da posedujemo podatke veoma osetljivih posmatanja, kao i informacije o tome kako se različiti delovi galaksije kreću. Možemo da proučavano galaksije na "drugoj strani" svmira dok se sudaraju i stvaraju ogromne količine novih zvezda. Zbog ovoga ustajem iz kreveta ujutru!".
Koristeći se spektralnim informacijama skupljenih na ALMA teleskopu, astronomi su izmerili rotaciju udaljene galaksije i procenili njenu masu. Podaci pokazuju da je gas u ovoj galaksiji nestabilan; grudve gasa "padaju" ka unutrašnosti galaksije i vrlo verovatno će se pretvoriti u nove džinovske regione u kojima će se rađati zvezde u budućnosti.
Bitno je spomenuti da modeliranje efekta sočiva ukazuje na postojanje supermasivne crne rupe u centru galaksije koja se nalazi ispred posmatrane i služi kao sočivo [6]. Središnji region SDP.81 je previše slabog sjaja da bi bio detektovan, što dovodi do zaključka da galaksija koja je u prvom planu ima supermasivnu crnu rupu koja je 200-300 puta masivnija od Sunca.
Broj naučnih radova koji su objavljeni koristeći samo jedan set ALMA podataka demonstrira koliko je uzbuđenja među naučnicima stvorila visoka rezolucija i moć prikupljanja svetlosti ovog teleskopa. Takođe pokazuje koliko će ALMA pomoći astronomima u dolaženju do novih otkrića u narednim godinama, tokom kojih će biti postavljana i nova pitanja o prirodi udaljenih galaksija.
Kampanja dugačke osnovice obezbedila je fantastična posmatranja i sakupila do sada najdetaljnije informacije o stanovnicima bliskog i dalekog univerzuma. Posmatranja sa kraja 2014. godine, u sklopu ove kampanje, ciljala su na udaljenu galaksiju poznatu kao SDP.81. Svetlost koja dolazi sa ove galaksije je "žrtva" kosmičkog efekta poznatog kao gravitaciona sočiva. Velika galaksija koja se nalazi izmedju SDP.81 i teleskopa ALMA [1] se ponaša kao sočivo, iskrivljujući svetlost udaljenije galaksije i stvarajući skoro savršen primer ovog fenomena pod nazivom Ajnštajnov prsten [2].
Najmanje šest grupa naučnika [3] su nezavisno analizirali podatke sa ALMA-e o SDP.81 galaksiji. Ovaj nalet naučnih radova je otkrio neprevaziđene informacije o galaksiji, uključujući detalje o njenoj strukturi, sastavu, kretanju, kao i drugim fizičkim karakteristikama.
ALMA se ponaša kao interferometar. Jednostavno govoreći, skup od nekoliko antena rade savršeno sinhronizovano u cilju skupljanja svetlosti kao jedan ogromni virtuelni teleskop [4]. Rezultat su nove slike SDP.81 koje imaju do 6 puta bolju rezoluciju [5] od slika sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl.
Sofisticirani modeli koje kreiraju astronomi oktrivaju fine, do sada neviđene strukture unutar SDP.81 u formi prašnjavih oblaka koji su džinovska skladišta hladnog molekularnog gasa - porodilišta za zvezde i planete. Ovi modeli su uspeli da isprave distorziju do koje dolazi usled uvećanja gravitacionim sočivom.
Sve ovo rezultiralo je posmatranjima teleskopa ALMA, koja su toliko dobra da naučnici mogu da vide "grudvice" regiona u kojima se rađaju zvezde, veličina do 100 svetlosnih godina, što je ekvivalent posmatranju džinovskih verzija Orion nebule kada bi ona proizvodila na hiljade više zvezda i nalazila se u dalekom svemiru. Ovo je prvi put da se ovakav fenomen posmatra na ovako velikim udaljenostima.
"Rekonstruisane slike galaksije sa uz pomoć teleskopa ALMA su spektakularne", rekao je Rob Ivison, ko-autor dva rada i Direktor naučnog programa u ESO-u. "Velika efektivna površina ALMA-e, veliko rastojanje između antena i stabilni atmosferski uslovi iznad Atakama pustinje, doveli su do izuzetnih detalja na slikama i spektrima. Ovo znači da posedujemo podatke veoma osetljivih posmatanja, kao i informacije o tome kako se različiti delovi galaksije kreću. Možemo da proučavano galaksije na "drugoj strani" svmira dok se sudaraju i stvaraju ogromne količine novih zvezda. Zbog ovoga ustajem iz kreveta ujutru!".
Koristeći se spektralnim informacijama skupljenih na ALMA teleskopu, astronomi su izmerili rotaciju udaljene galaksije i procenili njenu masu. Podaci pokazuju da je gas u ovoj galaksiji nestabilan; grudve gasa "padaju" ka unutrašnosti galaksije i vrlo verovatno će se pretvoriti u nove džinovske regione u kojima će se rađati zvezde u budućnosti.
Bitno je spomenuti da modeliranje efekta sočiva ukazuje na postojanje supermasivne crne rupe u centru galaksije koja se nalazi ispred posmatrane i služi kao sočivo [6]. Središnji region SDP.81 je previše slabog sjaja da bi bio detektovan, što dovodi do zaključka da galaksija koja je u prvom planu ima supermasivnu crnu rupu koja je 200-300 puta masivnija od Sunca.
Broj naučnih radova koji su objavljeni koristeći samo jedan set ALMA podataka demonstrira koliko je uzbuđenja među naučnicima stvorila visoka rezolucija i moć prikupljanja svetlosti ovog teleskopa. Takođe pokazuje koliko će ALMA pomoći astronomima u dolaženju do novih otkrića u narednim godinama, tokom kojih će biti postavljana i nova pitanja o prirodi udaljenih galaksija.
 |
Beleške
[1] SPHERE/ZIMPOL koriste naprednu adaptivnu optiku kako bi kreirali slike ograničene difrakcijom, koje su mnogo bliže teroijskom limitu teleskopa kada ne bi bilo atmosfere, nego prethodni sistemi adaptivne optike. Napredna adaptivna optika takođe omogućava snimanje mnogo manje vidljivih objekata na nebu, koji su u blizini veoma sjajnih zvezda. Ove slike su takođe snimljene u vidljivoj svetlosti – kraće talasne dužine nego blisko-infracrvene, u kojima su ranije verzije adaptivne optike radile. Ova dva faktora doprinose značajno oštrijim slikama u poređenju sa ranijim snimcima teleskopa VLT. Čak je još veća uglovna rezolucija bila postignuta uz pomoć VLTI interferometra, koji međutim ne snima slike direktno.
[2] Prašina u disku je veoma efikasno rasejavala i polarizovala svetlost zvezda u pravcu Zemlje, što je omogućilo timu naučnika da stvori 3D mapu uz pomoć ZIMPOL i NACO podataka i RADMC-3D programa, koji koristi dati set parametara prašine, kako bi simulirao prolazak fotona kroz njega.
[3] Prva teorija govori o tome da je prašina koja potiče od vetra primarne, umiruće zvezde sabijena u prstenasti disk pod uticajem zvezdanog vetra i pritiska radijacije koji potiče od zvezde pratilje. Svaki dodatni gubitake mase sa glavne zvezde je potom sproveden, tj. preusmeren uz pomoć ovog diska, koji primorava materiju da se kreće ka spoljašnjim delovima u dva suprotna smera, normalno na sam disk.
Druga teorija sugeriše da zvezda pratilja vrši akreciju većeg dela materije koji umiruća zvezda izbacuje, a koji potom formira akrecioni disk i par moćnih džetova. Materijal koji preostane raznose zvezdani vetrovi i stvaraju oblak gasa i prašine koji okružuje zvezdu, kako bi se dogodilo u slučaju jednostrukog zvezdanog sistema. Novoformirani par džetova zvezde pratilje, koji se kreće mnogo silovitije od zvezdanih vetrova umiruće zvezde, stvara dvojne šupljine u disku oko zvezdu, što rezultuje ovim karakterističnim izgledom dipolarne planetarne magline.
[2] Prašina u disku je veoma efikasno rasejavala i polarizovala svetlost zvezda u pravcu Zemlje, što je omogućilo timu naučnika da stvori 3D mapu uz pomoć ZIMPOL i NACO podataka i RADMC-3D programa, koji koristi dati set parametara prašine, kako bi simulirao prolazak fotona kroz njega.
[3] Prva teorija govori o tome da je prašina koja potiče od vetra primarne, umiruće zvezde sabijena u prstenasti disk pod uticajem zvezdanog vetra i pritiska radijacije koji potiče od zvezde pratilje. Svaki dodatni gubitake mase sa glavne zvezde je potom sproveden, tj. preusmeren uz pomoć ovog diska, koji primorava materiju da se kreće ka spoljašnjim delovima u dva suprotna smera, normalno na sam disk.
Druga teorija sugeriše da zvezda pratilja vrši akreciju većeg dela materije koji umiruća zvezda izbacuje, a koji potom formira akrecioni disk i par moćnih džetova. Materijal koji preostane raznose zvezdani vetrovi i stvaraju oblak gasa i prašine koji okružuje zvezdu, kako bi se dogodilo u slučaju jednostrukog zvezdanog sistema. Novoformirani par džetova zvezde pratilje, koji se kreće mnogo silovitije od zvezdanih vetrova umiruće zvezde, stvara dvojne šupljine u disku oko zvezdu, što rezultuje ovim karakterističnim izgledom dipolarne planetarne magline.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sri lip 10, 2015 10:28 pm
|
08. JUNI 2015.
NAJDETALJNIJA SLIKA DALEKOG SVEMIRA DO SADA
Kampanja duge osnovice (engl. Long Baseline Campaign) teleskopa ALMA je proizvela neverovatno detaljne slike jedne udaljene galaksije koja se vidi posredstvom efekta gravitacionog sočiva. Slika nam prikazuje uvećane regione formiranja zvezda u galaksiji, kakve do sada nismo imali prilike da vidimo, posebno sa ovoliko detalja i na ovoj udaljenosti. Nova posmatranja su daleko detaljnija od onih sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl i otkrivaju grudve u kojima se formiraju zvezde u galaksiji koje su ekvivalent džinovskoj verziji Orionove planetarne magline.
Kampanja dugačke osnovice obezbedila je fantastična posmatranja i sakupila do sada najdetaljnije informacije o stanovnicima bliskog i dalekog univerzuma. Posmatranja sa kraja 2014. godine, u sklopu ove kampanje, ciljala su na udaljenu galaksiju poznatu kao SDP.81. Svetlost koja dolazi sa ove galaksije je "žrtva" kosmičkog efekta poznatog kao gravitaciona sočiva. Velika galaksija koja se nalazi izmedju SDP.81 i teleskopa ALMA [1] se ponaša kao sočivo, iskrivljujući svetlost udaljenije galaksije i stvarajući skoro savršen primer ovog fenomena pod nazivom Ajnštajnov prsten [2].
Najmanje šest grupa naučnika [3] su nezavisno analizirali podatke sa ALMA-e o SDP.81 galaksiji. Ovaj nalet naučnih radova je otkrio neprevaziđene informacije o galaksiji, uključujući detalje o njenoj strukturi, sastavu, kretanju, kao i drugim fizičkim karakteristikama.
ALMA se ponaša kao interferometar. Jednostavno govoreći, skup od nekoliko antena rade savršeno sinhronizovano u cilju skupljanja svetlosti kao jedan ogromni virtuelni teleskop [4]. Rezultat su nove slike SDP.81 koje imaju do 6 puta bolju rezoluciju [5] od slika sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl.
Sofisticirani modeli koje kreiraju astronomi oktrivaju fine, do sada neviđene strukture unutar SDP.81 u formi prašnjavih oblaka koji su džinovska skladišta hladnog molekularnog gasa - porodilišta za zvezde i planete. Ovi modeli su uspeli da isprave distorziju do koje dolazi usled uvećanja gravitacionim sočivom.
Sve ovo rezultiralo je posmatranjima teleskopa ALMA, koja su toliko dobra da naučnici mogu da vide "grudvice" regiona u kojima se rađaju zvezde, veličina do 100 svetlosnih godina, što je ekvivalent posmatranju džinovskih verzija Orion nebule kada bi ona proizvodila na hiljade više zvezda i nalazila se u dalekom svemiru. Ovo je prvi put da se ovakav fenomen posmatra na ovako velikim udaljenostima.
"Rekonstruisane slike galaksije sa uz pomoć teleskopa ALMA su spektakularne", rekao je Rob Ivison, ko-autor dva rada i Direktor naučnog programa u ESO-u. "Velika efektivna površina ALMA-e, veliko rastojanje između antena i stabilni atmosferski uslovi iznad Atakama pustinje, doveli su do izuzetnih detalja na slikama i spektrima. Ovo znači da posedujemo podatke veoma osetljivih posmatanja, kao i informacije o tome kako se različiti delovi galaksije kreću. Možemo da proučavano galaksije na "drugoj strani" svmira dok se sudaraju i stvaraju ogromne količine novih zvezda. Zbog ovoga ustajem iz kreveta ujutru!".
Koristeći se spektralnim informacijama skupljenih na ALMA teleskopu, astronomi su izmerili rotaciju udaljene galaksije i procenili njenu masu. Podaci pokazuju da je gas u ovoj galaksiji nestabilan; grudve gasa "padaju" ka unutrašnosti galaksije i vrlo verovatno će se pretvoriti u nove džinovske regione u kojima će se rađati zvezde u budućnosti.
Bitno je spomenuti da modeliranje efekta sočiva ukazuje na postojanje supermasivne crne rupe u centru galaksije koja se nalazi ispred posmatrane i služi kao sočivo [6]. Središnji region SDP.81 je previše slabog sjaja da bi bio detektovan, što dovodi do zaključka da galaksija koja je u prvom planu ima supermasivnu crnu rupu koja je 200-300 puta masivnija od Sunca.
Broj naučnih radova koji su objavljeni koristeći samo jedan set ALMA podataka demonstrira koliko je uzbuđenja među naučnicima stvorila visoka rezolucija i moć prikupljanja svetlosti ovog teleskopa. Takođe pokazuje koliko će ALMA pomoći astronomima u dolaženju do novih otkrića u narednim godinama, tokom kojih će biti postavljana i nova pitanja o prirodi udaljenih galaksija.
Kampanja dugačke osnovice obezbedila je fantastična posmatranja i sakupila do sada najdetaljnije informacije o stanovnicima bliskog i dalekog univerzuma. Posmatranja sa kraja 2014. godine, u sklopu ove kampanje, ciljala su na udaljenu galaksiju poznatu kao SDP.81. Svetlost koja dolazi sa ove galaksije je "žrtva" kosmičkog efekta poznatog kao gravitaciona sočiva. Velika galaksija koja se nalazi izmedju SDP.81 i teleskopa ALMA [1] se ponaša kao sočivo, iskrivljujući svetlost udaljenije galaksije i stvarajući skoro savršen primer ovog fenomena pod nazivom Ajnštajnov prsten [2].
Najmanje šest grupa naučnika [3] su nezavisno analizirali podatke sa ALMA-e o SDP.81 galaksiji. Ovaj nalet naučnih radova je otkrio neprevaziđene informacije o galaksiji, uključujući detalje o njenoj strukturi, sastavu, kretanju, kao i drugim fizičkim karakteristikama.
ALMA se ponaša kao interferometar. Jednostavno govoreći, skup od nekoliko antena rade savršeno sinhronizovano u cilju skupljanja svetlosti kao jedan ogromni virtuelni teleskop [4]. Rezultat su nove slike SDP.81 koje imaju do 6 puta bolju rezoluciju [5] od slika sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl.
Sofisticirani modeli koje kreiraju astronomi oktrivaju fine, do sada neviđene strukture unutar SDP.81 u formi prašnjavih oblaka koji su džinovska skladišta hladnog molekularnog gasa - porodilišta za zvezde i planete. Ovi modeli su uspeli da isprave distorziju do koje dolazi usled uvećanja gravitacionim sočivom.
Sve ovo rezultiralo je posmatranjima teleskopa ALMA, koja su toliko dobra da naučnici mogu da vide "grudvice" regiona u kojima se rađaju zvezde, veličina do 100 svetlosnih godina, što je ekvivalent posmatranju džinovskih verzija Orion nebule kada bi ona proizvodila na hiljade više zvezda i nalazila se u dalekom svemiru. Ovo je prvi put da se ovakav fenomen posmatra na ovako velikim udaljenostima.
"Rekonstruisane slike galaksije sa uz pomoć teleskopa ALMA su spektakularne", rekao je Rob Ivison, ko-autor dva rada i Direktor naučnog programa u ESO-u. "Velika efektivna površina ALMA-e, veliko rastojanje između antena i stabilni atmosferski uslovi iznad Atakama pustinje, doveli su do izuzetnih detalja na slikama i spektrima. Ovo znači da posedujemo podatke veoma osetljivih posmatanja, kao i informacije o tome kako se različiti delovi galaksije kreću. Možemo da proučavano galaksije na "drugoj strani" svmira dok se sudaraju i stvaraju ogromne količine novih zvezda. Zbog ovoga ustajem iz kreveta ujutru!".
Koristeći se spektralnim informacijama skupljenih na ALMA teleskopu, astronomi su izmerili rotaciju udaljene galaksije i procenili njenu masu. Podaci pokazuju da je gas u ovoj galaksiji nestabilan; grudve gasa "padaju" ka unutrašnosti galaksije i vrlo verovatno će se pretvoriti u nove džinovske regione u kojima će se rađati zvezde u budućnosti.
Bitno je spomenuti da modeliranje efekta sočiva ukazuje na postojanje supermasivne crne rupe u centru galaksije koja se nalazi ispred posmatrane i služi kao sočivo [6]. Središnji region SDP.81 je previše slabog sjaja da bi bio detektovan, što dovodi do zaključka da galaksija koja je u prvom planu ima supermasivnu crnu rupu koja je 200-300 puta masivnija od Sunca.
Broj naučnih radova koji su objavljeni koristeći samo jedan set ALMA podataka demonstrira koliko je uzbuđenja među naučnicima stvorila visoka rezolucija i moć prikupljanja svetlosti ovog teleskopa. Takođe pokazuje koliko će ALMA pomoći astronomima u dolaženju do novih otkrića u narednim godinama, tokom kojih će biti postavljana i nova pitanja o prirodi udaljenih galaksija.
 |
Beleške
[1] Galaksija koja se vidi zahvaljujući gravitacionom sočivu pripada vremenu kada je univerzum bio petnaestina njegovog sadašnjeg životnog veka, samo 2.4 milijarde godina nakon Velikog Praska. Svetlosti je trebalo dva puta duže vremena da dođe do nas nego što je Zemljin vek (11.4 milijarde godina), skrećući usput oko masivne galaksije koja se nalazi prvom planu koja se od nas nalazi na udaljenosti od 4 milijarde svetlosnih godina.
[2] Gravitaciona sočiva je predvideo Albert Ajnštajn u sklopu njegove teorije opšte relativnosti. Ova teorija nas uči da objekti mogu da zakrivljuju vreme i prostor. Svetlost koja se približava zakrivljenom prostor-vreme kontinuumu će i sama praviti zakrivljenost koji je stvorio dati objekat. Ovo omoggućava masivnim objektima - galaksijama i jatima galaksija - da se ponašaju kao kosmičke lupe. Ajnštajnov prsten je poseban tip gravitacionog sočiva, kod koga su Zemlja, galaksija u prvom planu i galaksija koju vidimo kroz sočivo savršeno poređane na način na koji se stvara harmonična distorzija svetlosti u vidu svetlosnog prstena.
[3] Timovi naučnika su ispod izlistani.
[4] Sposobnost teleskopa ALMA da "vidi" najsitnije detalje postiže se kada su antene najviše udaljene jedna od druge, sa razmakom do 15 km. Radi poređenja, ranija posmatranja gravitacionih sočiva pomoću ALMA-e su se sprovodila u kompaktnijoj konfiguraciji, sa antenama razmaknutim na po 500 metara, što se može videti ovde.
[5] Detalji se mogu razložiti do veličine od 0,023 lučne sekunde, odnosno 23 mililučne sekunde. Habl je posmatrao ovu galaksiju u bliskoj infracrvenoj svetlosti, sa rezolucijom od oko 0,16 lučnih sekundi. Treba imati u vidu da kada posmatra na manjim talasnim dužinama, Habl može da postigne bolju rezoluciju, oko 0,022 lučne sekunde u bliskoj ultraljubičastoj svetlosti. ALMA-ina rezolucija se može podesiti u zavisnosti od tipa posmatranja pomeranjem antena na veća ili manja rastojanja. Za ova posmatranja korišćen je najveći razmak, koji daje najbolju moguću razdvojnu moć.
[6] Slike visoke rezolucije sa ALMA-e omogućavaju naučnicima da pretraže centralni deo galaksije iz pozadine, koji bi trebao da se nalazi u centru Ajnštajnovog prstena. Ako bi galaksija u prvom planu imala supermasivnu crnu rupu u svom središtu, centralna slika postaje zagasitija. Slabašni sjaj centralne slike ukazuje na to koliko je masivna crna rupa u centru galaksije u prvom planu.
[2] Gravitaciona sočiva je predvideo Albert Ajnštajn u sklopu njegove teorije opšte relativnosti. Ova teorija nas uči da objekti mogu da zakrivljuju vreme i prostor. Svetlost koja se približava zakrivljenom prostor-vreme kontinuumu će i sama praviti zakrivljenost koji je stvorio dati objekat. Ovo omoggućava masivnim objektima - galaksijama i jatima galaksija - da se ponašaju kao kosmičke lupe. Ajnštajnov prsten je poseban tip gravitacionog sočiva, kod koga su Zemlja, galaksija u prvom planu i galaksija koju vidimo kroz sočivo savršeno poređane na način na koji se stvara harmonična distorzija svetlosti u vidu svetlosnog prstena.
[3] Timovi naučnika su ispod izlistani.
[4] Sposobnost teleskopa ALMA da "vidi" najsitnije detalje postiže se kada su antene najviše udaljene jedna od druge, sa razmakom do 15 km. Radi poređenja, ranija posmatranja gravitacionih sočiva pomoću ALMA-e su se sprovodila u kompaktnijoj konfiguraciji, sa antenama razmaknutim na po 500 metara, što se može videti ovde.
[5] Detalji se mogu razložiti do veličine od 0,023 lučne sekunde, odnosno 23 mililučne sekunde. Habl je posmatrao ovu galaksiju u bliskoj infracrvenoj svetlosti, sa rezolucijom od oko 0,16 lučnih sekundi. Treba imati u vidu da kada posmatra na manjim talasnim dužinama, Habl može da postigne bolju rezoluciju, oko 0,022 lučne sekunde u bliskoj ultraljubičastoj svetlosti. ALMA-ina rezolucija se može podesiti u zavisnosti od tipa posmatranja pomeranjem antena na veća ili manja rastojanja. Za ova posmatranja korišćen je najveći razmak, koji daje najbolju moguću razdvojnu moć.
[6] Slike visoke rezolucije sa ALMA-e omogućavaju naučnicima da pretraže centralni deo galaksije iz pozadine, koji bi trebao da se nalazi u centru Ajnštajnovog prstena. Ako bi galaksija u prvom planu imala supermasivnu crnu rupu u svom središtu, centralna slika postaje zagasitija. Slabašni sjaj centralne slike ukazuje na to koliko je masivna crna rupa u centru galaksije u prvom planu.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sri lip 03, 2015 9:40 pm
|
27. MAJ 2015.
ISKRICAVO KOSMICKO SLAVLJE
U najsjajnijem delu ove blještave magline pod nazivom RCW 34, mlade zvezde na dramatičan način zagrevaju gas i šire ga kroz predele ispunjene hladnim glasom. Jednom kada usijani vodonični gas dospe do granica gasnog oblaka, on se raspršti u okolni vakuum kao šampanjac iz upravo otvorene flaše – tokom procesa zvanog „champagne flow“. Međutim, ovo mlado zvezdano porodilište ima mnogo više toga da ponudi; sve su prilike da se u okiru jednog oblaka formiralo nekoliko zvezda.
Nova slika koja nam dolazi sa ESO Veoma velikog teleskopa u Čileu prikazuje spektakularni crveni oblak gorućeg vodoničnog gasa, iza mnoštva plavih zvezda. U okviru RCW 34 – lociranog u sazvežđu Južnog neba Vela – krije se grupa masivnih, mladih zvezda i to u najsjajnijem delu oblaka [1]. Ova skupina zvezda ima dramatičan uticaj na maglinu. Kada je gas izložen snažnoj ultraljubičastoj radijaciji – kao što je slučaj u centru ove magline – on postaje jonizovan, što znači da elektroni napuštaju vodonikove atome.
Astrofotografi veoma cene vodonični gas jer sjaji karakterističnom crvenom bojom po kojoj se ističu mnoge magline i čini da mnoge od njih poprime veoma bizarne oblike. Međutim, jonizovani vodonik ima i bitnu astronomsku ulogu: pokazatelj je postojanja zvezdanog porodilišta. Zvezde nastaju iz oblaka gasa koji se urušava i stoga ih ima u velikom broju u oblacima gasa popot RCW 34. Iz ovog razloga, RCW 34 je astronomima veoma interesantna maglina, jer im omogućava proučavanje procesa formiranja zvezda i njihovu evoluciju.
Ogromne količine prašine koje se nalaze unutar magline blokiraju pogled ka dešavanjima unutar zvezdanih porodilišta smeštenim u dubinama ovih oblaka. Maglinu RCW 34 karakteriše visok stepen ekstinkcije, što znači da veliki deo vidljive svetlosti biva apsorbovan pre nego što dospe do Zemlje. Uprkos skrivanju, astronomi mogu da zavire u ova gnezda mladih zvezda uz pomoć infracrvenih teleskopa koji mogu da "vide" i kroz oblake gasa i prašine.
Ako posmatramo predele u okolini crvenih oblaka, možemo uočiti mnoštvo mladih zvezda čije mase su mali deo mase Sunca. Ove zvezde imaju tendenciju da se okupljaju oko starijih, masivnijih zvezda u centru, dok je samo nekolio mladih zvezda raspoređeno u „predgrađu“ oblaka. Ova pojava navela je astronome na zaključak da se u ovom oblaku odigralo formiranje zvezda u nekoliko etapa. Tri džinovske zvezde formirale su se u prvi mah, da bi potom inicirale formiranje manje masivnih zvezda u blizini [2].
Slika je nastala korišćenjem podataka sa FORS instrumenta (FOcal Reducer and low dispersion Spectrograph), na VLT teleskopu, dobijenih tokom ESO posmatračkog programa Kosmički dragulji [3].
Nova slika koja nam dolazi sa ESO Veoma velikog teleskopa u Čileu prikazuje spektakularni crveni oblak gorućeg vodoničnog gasa, iza mnoštva plavih zvezda. U okviru RCW 34 – lociranog u sazvežđu Južnog neba Vela – krije se grupa masivnih, mladih zvezda i to u najsjajnijem delu oblaka [1]. Ova skupina zvezda ima dramatičan uticaj na maglinu. Kada je gas izložen snažnoj ultraljubičastoj radijaciji – kao što je slučaj u centru ove magline – on postaje jonizovan, što znači da elektroni napuštaju vodonikove atome.
Astrofotografi veoma cene vodonični gas jer sjaji karakterističnom crvenom bojom po kojoj se ističu mnoge magline i čini da mnoge od njih poprime veoma bizarne oblike. Međutim, jonizovani vodonik ima i bitnu astronomsku ulogu: pokazatelj je postojanja zvezdanog porodilišta. Zvezde nastaju iz oblaka gasa koji se urušava i stoga ih ima u velikom broju u oblacima gasa popot RCW 34. Iz ovog razloga, RCW 34 je astronomima veoma interesantna maglina, jer im omogućava proučavanje procesa formiranja zvezda i njihovu evoluciju.
Ogromne količine prašine koje se nalaze unutar magline blokiraju pogled ka dešavanjima unutar zvezdanih porodilišta smeštenim u dubinama ovih oblaka. Maglinu RCW 34 karakteriše visok stepen ekstinkcije, što znači da veliki deo vidljive svetlosti biva apsorbovan pre nego što dospe do Zemlje. Uprkos skrivanju, astronomi mogu da zavire u ova gnezda mladih zvezda uz pomoć infracrvenih teleskopa koji mogu da "vide" i kroz oblake gasa i prašine.
Ako posmatramo predele u okolini crvenih oblaka, možemo uočiti mnoštvo mladih zvezda čije mase su mali deo mase Sunca. Ove zvezde imaju tendenciju da se okupljaju oko starijih, masivnijih zvezda u centru, dok je samo nekolio mladih zvezda raspoređeno u „predgrađu“ oblaka. Ova pojava navela je astronome na zaključak da se u ovom oblaku odigralo formiranje zvezda u nekoliko etapa. Tri džinovske zvezde formirale su se u prvi mah, da bi potom inicirale formiranje manje masivnih zvezda u blizini [2].
Slika je nastala korišćenjem podataka sa FORS instrumenta (FOcal Reducer and low dispersion Spectrograph), na VLT teleskopu, dobijenih tokom ESO posmatračkog programa Kosmički dragulji [3].
 |
Beleške
[1] Maglina RCW 34 je takođe poznata pod imenom Gum 19, a u centru se nalazi sjajna, mlada zvezda V391 Velorum.
[2] Najmasivnije i najsjajnije zvezde imaju veoma kratke živote - koji se mere milionima godina – a manje masivne zvezde imaju duge živote koji mogu da prevaziđu trenutnu starost svemira.
[3] ESO program Kosmički dragulji je inicijativa koja ima za cilj da proizvede slike intrigantnih ili vizuelno primamljivih objekata u svemiru, uz pomoć ESO teleskopa, sa zadatkom da promoviše astronomiju i edukuje širu zajednicu. Ovaj program koristi vreme na teleskopima koje inače ne bi moglo da se potroši na naučna posmatranja. Svi prikupljeni podaci mogu biti korišćeni i u naučne svrhe i dostupni su astronomima kroz naučne arhive Južne evropske opservatorije.
[2] Najmasivnije i najsjajnije zvezde imaju veoma kratke živote - koji se mere milionima godina – a manje masivne zvezde imaju duge živote koji mogu da prevaziđu trenutnu starost svemira.
[3] ESO program Kosmički dragulji je inicijativa koja ima za cilj da proizvede slike intrigantnih ili vizuelno primamljivih objekata u svemiru, uz pomoć ESO teleskopa, sa zadatkom da promoviše astronomiju i edukuje širu zajednicu. Ovaj program koristi vreme na teleskopima koje inače ne bi moglo da se potroši na naučna posmatranja. Svi prikupljeni podaci mogu biti korišćeni i u naučne svrhe i dostupni su astronomima kroz naučne arhive Južne evropske opservatorije.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sri lip 03, 2015 9:29 pm
|
20. MAJ 2015.
STRAHOVITA LEPOTA MEDUZE
Koristeći ESO-ov Veoma veliki teleskop u Čileu, astronomi su uspeli da uslikaju najdetaljniju sliku planetarne magline Meduza do sada. Kako se zvezda u srcu ove magline sve više bližila penziji, odbacivala je spoljašnje slojeve u okolni svemir i formirala ovaj šareni oblak. Ova slika na neki način "proriče" sudbinu našeg Sunca, koje će u jednom momentu postati sličan objekat.
Ova prelepa planetarna maglina je dobila ime po užasnom stvorenju iz Grčke mitologije - Gorgonovoj Meduzi. Poznata je i pod imenom Sharpless 2-247 i locirana je u sazvežđu Blizanaca. Maglina Meduze se prostire na oko 4 svetlosne godine, a od nas je udaljena oko 1500 svetlosnih godina. Uprkos svojoj veličini ovaj objekat je dosta taman i težak za posmatranje.
Meduza je bila užasno stvorenje, sa zmijama umesto vlasi kose. Ove zmije su predstavljene kao zmijoliki filamenti sjajnog gasa u planetarnoj maglini. Crveni sjaj koji potiče od vodonika i slabiji zeleni sjaj gasa kiseonika, šire se u prostor daleko izvan okvira ove slike i formiraju polumesečasti oblik na nebu. Izbacivanje mase zvezde u ovom stadijumu njenog života je često isprekidano, što može dovesti do formiranje fascinantnih struktura unutar planetarne magline.
Desetinama hiljada godina, zvezdano jezgro planetarne magline je okruženo ovim spektakularnim oblacima šarenog gasa [1]. Tokon narednih nekoliko hiljada godina gas se polako raspršuje u okolinu. Ovo predstavlja poslednju fazu transformacije zvezde slične Suncu, pre nego što se završi aktivna faza njenog života i postane beli patuljak. Faza plantarne magline je samo mali delić životnog veka jedne zvezde - kao što je vreme potrebno detetu da napravi balončić od sapunice i gleda kako nestaje u daljini samo jedan trenutak u poređenju sa jednim celim ljudskim životom.
Jako ultraljubičasto zračenje vrele zvezde iz centra magline dovodi do uklanjanja elektrona iz atoma gasa koji se kreće ka spoljašnjem prostoru, čime ovaj gas postaje jonizovan. Karakteristične boje ovoj sjajnog gasa se mogu koristiti da se identifikuju objekti. Naprimer, prisustvo zelenog sjaja dvostruko jonizovanog kiseonike ([O III]) je alatka koja se koristi za identifikovanje planetarnih maglina. Koristeći se odgovarajućim filterima, astronomi mogu da izoluju i uklone zračenje koje potiče od sjajnog gasa i učine da se do tog momenta maglina slabijeg sjaja vidi kao mnogo izraženija pojava u odnosu na tamnu pozadinu.
Kada je zelena [O III] emisija magline prvi put primećena, astronomi su mislili da su otkrili neki novi element i nazvali su ga nebulium. Kasnije su shvatili da se zapravo radi o retkoj talasnoj družini zračenja [2] jonizovane forme već poznatog elementa, kiseonika.
Ova maglina se naziva i Abell 21 (formalinije PN A66 21), po američkom astronomu Džordžu Abelu, koji je prvi oktrio ovaj objekat 1955. godine. Naučnici su neko vreme razmatrli da li je ovaj objekat zapravo ostatak eksplozije supernove. Tokom 70-ih godina dvadesetog veka, naučnici su uspeli da izmere kretanje i druge osobine materijala unutar oblaka i da ga jasno identifikuju kao planetarnu maglinu [3].
Na ovoj slici se nalaze podaci sa instrumenta FOcal Reducer and low dispersion Spectrograph (FORS) koji se nalazi na Veoma velikom teleskopu i prikupljeni su u sklopu programa ESO Cosmic Gems [4].
Ova prelepa planetarna maglina je dobila ime po užasnom stvorenju iz Grčke mitologije - Gorgonovoj Meduzi. Poznata je i pod imenom Sharpless 2-247 i locirana je u sazvežđu Blizanaca. Maglina Meduze se prostire na oko 4 svetlosne godine, a od nas je udaljena oko 1500 svetlosnih godina. Uprkos svojoj veličini ovaj objekat je dosta taman i težak za posmatranje.
Meduza je bila užasno stvorenje, sa zmijama umesto vlasi kose. Ove zmije su predstavljene kao zmijoliki filamenti sjajnog gasa u planetarnoj maglini. Crveni sjaj koji potiče od vodonika i slabiji zeleni sjaj gasa kiseonika, šire se u prostor daleko izvan okvira ove slike i formiraju polumesečasti oblik na nebu. Izbacivanje mase zvezde u ovom stadijumu njenog života je često isprekidano, što može dovesti do formiranje fascinantnih struktura unutar planetarne magline.
Desetinama hiljada godina, zvezdano jezgro planetarne magline je okruženo ovim spektakularnim oblacima šarenog gasa [1]. Tokon narednih nekoliko hiljada godina gas se polako raspršuje u okolinu. Ovo predstavlja poslednju fazu transformacije zvezde slične Suncu, pre nego što se završi aktivna faza njenog života i postane beli patuljak. Faza plantarne magline je samo mali delić životnog veka jedne zvezde - kao što je vreme potrebno detetu da napravi balončić od sapunice i gleda kako nestaje u daljini samo jedan trenutak u poređenju sa jednim celim ljudskim životom.
Jako ultraljubičasto zračenje vrele zvezde iz centra magline dovodi do uklanjanja elektrona iz atoma gasa koji se kreće ka spoljašnjem prostoru, čime ovaj gas postaje jonizovan. Karakteristične boje ovoj sjajnog gasa se mogu koristiti da se identifikuju objekti. Naprimer, prisustvo zelenog sjaja dvostruko jonizovanog kiseonike ([O III]) je alatka koja se koristi za identifikovanje planetarnih maglina. Koristeći se odgovarajućim filterima, astronomi mogu da izoluju i uklone zračenje koje potiče od sjajnog gasa i učine da se do tog momenta maglina slabijeg sjaja vidi kao mnogo izraženija pojava u odnosu na tamnu pozadinu.
Kada je zelena [O III] emisija magline prvi put primećena, astronomi su mislili da su otkrili neki novi element i nazvali su ga nebulium. Kasnije su shvatili da se zapravo radi o retkoj talasnoj družini zračenja [2] jonizovane forme već poznatog elementa, kiseonika.
Ova maglina se naziva i Abell 21 (formalinije PN A66 21), po američkom astronomu Džordžu Abelu, koji je prvi oktrio ovaj objekat 1955. godine. Naučnici su neko vreme razmatrli da li je ovaj objekat zapravo ostatak eksplozije supernove. Tokom 70-ih godina dvadesetog veka, naučnici su uspeli da izmere kretanje i druge osobine materijala unutar oblaka i da ga jasno identifikuju kao planetarnu maglinu [3].
Na ovoj slici se nalaze podaci sa instrumenta FOcal Reducer and low dispersion Spectrograph (FORS) koji se nalazi na Veoma velikom teleskopu i prikupljeni su u sklopu programa ESO Cosmic Gems [4].
 |
Beleške
[1] Kontraintuitivno, zvezdano jezgro planetarne magline Meduza nije sjajna zvezda u centru ove slike. Ova zvezda se nalazi ispred magline, u prvom planu slike, pod imenom TYC 776-1339-1. Centralna zvezda Meduzine magline je slabijeg sjaja, plavkasta zvezda koja se nalazi tik uz centar polumesečastog oblika na desnoj strani ove slike.
[2] Ova vrsta zračenja je retka s obzirom da se proizvodi kroz zabranjeni mehanizam — prelaze koji su zabranjeni kvantnomehaničkim selekcionim pravilima, ali do kojih i dalje može doći samo sa veoma malom verovatnoćom. Odrednica [O III] nam pokazuje da je linija zabranjena (uglaste zagrade) i da potiče od dvostruko jonizovanog (deo III u imenu) kiseonika (O).
[3] Očekivana brzina oblaka je izmerena i iznosi 50 kilometara u sekundi, što je mnogo manje od brzine koju očekujemo da ima ostatak supernove.
[4] ESO Cosmic Gems programme je program upoznavanja javnosti sa slikama interesantnih, intrigantnih ili vizuelno atraktivnih objekata dobijenih sa ESO-ovih teleskopa, u cilju edukacije. Program koristi vreme na teleskopima koje ne može biti upotrebljeno u naučne svrhe. Svi prikupljeni podaci mogu biti pogodni za naučna istraživanja i dostupni su istraživačima preko ESO-ove naučne arhive.
[2] Ova vrsta zračenja je retka s obzirom da se proizvodi kroz zabranjeni mehanizam — prelaze koji su zabranjeni kvantnomehaničkim selekcionim pravilima, ali do kojih i dalje može doći samo sa veoma malom verovatnoćom. Odrednica [O III] nam pokazuje da je linija zabranjena (uglaste zagrade) i da potiče od dvostruko jonizovanog (deo III u imenu) kiseonika (O).
[3] Očekivana brzina oblaka je izmerena i iznosi 50 kilometara u sekundi, što je mnogo manje od brzine koju očekujemo da ima ostatak supernove.
[4] ESO Cosmic Gems programme je program upoznavanja javnosti sa slikama interesantnih, intrigantnih ili vizuelno atraktivnih objekata dobijenih sa ESO-ovih teleskopa, u cilju edukacije. Program koristi vreme na teleskopima koje ne može biti upotrebljeno u naučne svrhe. Svi prikupljeni podaci mogu biti pogodni za naučna istraživanja i dostupni su istraživačima preko ESO-ove naučne arhive.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sri lip 03, 2015 9:16 pm
|
13. MAJ 2015.
MRACNA STRANA ZVEZDANOG JATA
Uz pomoć opservacija sprovedenih sa ESO Veoma velikim teleskopom, otkrivena je nova klasa “mračnih” zvezdanih jata u okolini džinovske galaksije Kentaur A. Ovi misteriozni objekti izgledaju slično kao normalna jata, ali su mnogo masivnija i najverovatnije kriju neočekivano velike količine tamne materije ili čak crne rupe – postojanje ni jedne od ovih pojava astronomi nisu mogli da pretpostave, a ne shvataju ni njihovu prirodu.
Zbijena zvezdana jata su velike lopte, sačinjene od hiljada zvezda, koje se kreću oko većine galaksija. Oni su među najstarijim zvezdanim sistemima u svemiru i preživeli su gotovo ceo proces rasta galaksije i njene evolucije.
Met Tejlor, doktorand na Katoličkom univerzitetu Pontificia u Santjagu, Čile i dobitnik ESO stipendije, vodeći je autor ovog istraživanja. Evo kako on to opisuje: “Zbijena jata i njihove zvezde su ključ za razumevanje nastanka i evolucije galaksija. Decenijama, astronomi su mislili da su sve zvezde, koje čine određeno zvezdano jato iste starosti i hemijskog sastava. Međutim, sada nam je jasno da su ovi objekti mnogo čudniji i komplikovaniji.“
Eliptična galaksija Kentaur A (poznata i kao NGC5128) je nabliža džinovska galaksija našem Mlečnom putu i pretpostavlja se da sadrži oko 2000 zbijenih jata. Mnoga od ovih zbijenih jata su sjajnija i masivnija u poređenju sa oko 150 drugih jata koja kruže oko Mlečnog puta.
Met Tejlor i njegov tim sproveli su najdetaljniju studiju do sada, na uzorku od 125 zvezdanih jata u orbiti oko Kentaura A, uz pomoć instrumenta FLAMES na ESO Veoma velikom teleskopu na Paranal opservatoriji u severnom Čileu [1].
Ove podatke koristili su kako bi odredili masu jata [2] i uporedili sa podacima o sjaju svakog od njih. U većini slučajeva, tokom ove studije otkriveno je da sjajnija jata imaju veću masu na način koji je bio očekivan – ako jato sadrži više zvezda, imaće i veći ukupni sjaj i veću ukupnu masu. Međutim, u slučaju nekih jata dogodilo se nešto neočekivano: bila su mnogo puta masivnija nego što je izgedalo. I još čudnije, što su bila masivnija, imala su veći udeo nevidljive materije. Nešto je ova jata činilo mračnim, tajnovitim i masivnim objektima. O čemu je reč?
Postoji nekoliko mogućnosti. Možda mračna jata sadrže crne rupe, ili druge mračne ostatke u svojim centrima? Ova ideja može objasniti deo skrivene mase, ali je tim shvatio da to ne može biti cela priča. Da li je po sredi možda tamna materija? Smatra se da zbijena jata gotovo uopšte ne sadrže ovu misterioznu supstancu, ali možda su neka jata, iz nepoznatog razloga, zadržala značajnu količinu tamne materije u svojim centrima. Ova hipoteza bi objasnila posmatračke podatke, ali se ne uklapa u klasičnu teoriju.
Tomas Puzia, ko-autor studije, dodaje: “Naše otkriće zvezdanih jata sa neočekivano velikim masama, za količinu zvezda koje sadrže, ukazuje na to da postoje višestruke porodice zbijenih jata, sa različitim istorijama nastanka. Očigledno su neka jata veoma slična, ali vrlo je verovatno da to što vidimo nije sve.”
Ovi objekti ostaju misterija. Tim je takođe uključen u opširniju studiju zbijenih jata u drugim galaksijama i postoje određene naznake da ovakvi mračni objekti mogu biti pronađeni i u drugim delovima svemira.
Met Tejlor sumira situaciju: “Naišli smo na novu, misterioznu klasu zvezdanih jata.” Ovo nam govori da imamo još mnogo toga da naučimo o svim aspektima formiranja zbijenih jata. Ovo je jedan značajan rezultat i neophodno je da nađemo još ovakvih jata u orbitama oko drugih galaksija.”
Zbijena zvezdana jata su velike lopte, sačinjene od hiljada zvezda, koje se kreću oko većine galaksija. Oni su među najstarijim zvezdanim sistemima u svemiru i preživeli su gotovo ceo proces rasta galaksije i njene evolucije.
Met Tejlor, doktorand na Katoličkom univerzitetu Pontificia u Santjagu, Čile i dobitnik ESO stipendije, vodeći je autor ovog istraživanja. Evo kako on to opisuje: “Zbijena jata i njihove zvezde su ključ za razumevanje nastanka i evolucije galaksija. Decenijama, astronomi su mislili da su sve zvezde, koje čine određeno zvezdano jato iste starosti i hemijskog sastava. Međutim, sada nam je jasno da su ovi objekti mnogo čudniji i komplikovaniji.“
Eliptična galaksija Kentaur A (poznata i kao NGC5128) je nabliža džinovska galaksija našem Mlečnom putu i pretpostavlja se da sadrži oko 2000 zbijenih jata. Mnoga od ovih zbijenih jata su sjajnija i masivnija u poređenju sa oko 150 drugih jata koja kruže oko Mlečnog puta.
Met Tejlor i njegov tim sproveli su najdetaljniju studiju do sada, na uzorku od 125 zvezdanih jata u orbiti oko Kentaura A, uz pomoć instrumenta FLAMES na ESO Veoma velikom teleskopu na Paranal opservatoriji u severnom Čileu [1].
Ove podatke koristili su kako bi odredili masu jata [2] i uporedili sa podacima o sjaju svakog od njih. U većini slučajeva, tokom ove studije otkriveno je da sjajnija jata imaju veću masu na način koji je bio očekivan – ako jato sadrži više zvezda, imaće i veći ukupni sjaj i veću ukupnu masu. Međutim, u slučaju nekih jata dogodilo se nešto neočekivano: bila su mnogo puta masivnija nego što je izgedalo. I još čudnije, što su bila masivnija, imala su veći udeo nevidljive materije. Nešto je ova jata činilo mračnim, tajnovitim i masivnim objektima. O čemu je reč?
Postoji nekoliko mogućnosti. Možda mračna jata sadrže crne rupe, ili druge mračne ostatke u svojim centrima? Ova ideja može objasniti deo skrivene mase, ali je tim shvatio da to ne može biti cela priča. Da li je po sredi možda tamna materija? Smatra se da zbijena jata gotovo uopšte ne sadrže ovu misterioznu supstancu, ali možda su neka jata, iz nepoznatog razloga, zadržala značajnu količinu tamne materije u svojim centrima. Ova hipoteza bi objasnila posmatračke podatke, ali se ne uklapa u klasičnu teoriju.
Tomas Puzia, ko-autor studije, dodaje: “Naše otkriće zvezdanih jata sa neočekivano velikim masama, za količinu zvezda koje sadrže, ukazuje na to da postoje višestruke porodice zbijenih jata, sa različitim istorijama nastanka. Očigledno su neka jata veoma slična, ali vrlo je verovatno da to što vidimo nije sve.”
Ovi objekti ostaju misterija. Tim je takođe uključen u opširniju studiju zbijenih jata u drugim galaksijama i postoje određene naznake da ovakvi mračni objekti mogu biti pronađeni i u drugim delovima svemira.
Met Tejlor sumira situaciju: “Naišli smo na novu, misterioznu klasu zvezdanih jata.” Ovo nam govori da imamo još mnogo toga da naučimo o svim aspektima formiranja zbijenih jata. Ovo je jedan značajan rezultat i neophodno je da nađemo još ovakvih jata u orbitama oko drugih galaksija.”
 |
Beleške
[1] Do sada, astronomi su proučavali zvezdana jata do detalja u Lokalnoj grupi galaksija. Zahvaljujući ovim relativno malim udaljenostima, u prilici su da direktno izmere njihove mase. Posmatrajući NGC 5128, izolovana, masivna eliptična galaksija tek nešto malo van granica Lokalne grupe, na oko 12 miliona svetlosnih godina, astronomi su uspeli da odrede mase zvezdanih jata upošljavajući instrument FLAMES na VLT-u do njegovih krajnjih granica.
[2] Posmatranja izvršena uz pomoć instrumenta FLAMES pružila su uvid u kretanje zvezda unutar jata. Karakteristike orbita zavise od jačine gravitacionog polja i samim tim mogu da budu upotrebljene za određivanje mase jata – astronomi ove procene nazivaju dinamička procena mase. Optička moć ogledala jednog od VLT primarnih teleskopa, prečnika 8,2 metra, i mogućnost instrumenta FLAMES da simultano posmatra više od 100 jata, bili su ključni za sakupljanje podataka neophodnih za studiju.
[2] Posmatranja izvršena uz pomoć instrumenta FLAMES pružila su uvid u kretanje zvezda unutar jata. Karakteristike orbita zavise od jačine gravitacionog polja i samim tim mogu da budu upotrebljene za određivanje mase jata – astronomi ove procene nazivaju dinamička procena mase. Optička moć ogledala jednog od VLT primarnih teleskopa, prečnika 8,2 metra, i mogućnost instrumenta FLAMES da simultano posmatra više od 100 jata, bili su ključni za sakupljanje podataka neophodnih za studiju.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sri lip 03, 2015 8:54 pm
|
30. APRIL 2015.
STUBOVI STVARANJA OBJAVLJENI U 3D
Korištenjem MUSE instrumenta na ESO VLT, astronomi su proizvedeni prvi kompletan trodimenzionalni prikaz poznatih stubova stvaranja u maglini Orao, Messier 16. Novi zapažanja pokazuju kako su različiti prašnjavi stubovi ovog legendarnog objekta raspoređeni u prostoru i otkrivaju mnogo novih detalja - uključujući i ranije neviđen mlaz iz mlade zvezde. Intenzivna zračenja i zvezdani vetrovi iz sjajnih zvezdanih jata su oblikovali prašnjave Stubove Stvaranja tokom vremena i u toku sledecih tri miliona godine, ce ih u potpunosti isparilti.
 |
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin sri lip 03, 2015 12:22 am
|
22. APRIL 2015.
PRVI SPEKTAR VIDLJIVE SETLOSTI SA VANSOLARNE PLANETE
Koristeći HARPS mašinu za "lovljenje" planeta na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, astronomi su po prvi put detektovali spektar vidljive svetlosti reflektovan sa jedne vansolarne planete. Ova posmatranja nam otkrivaju nove osobine ovog čuvenog objekta - do sada prve otkrivene vansolarne planete u okolini obične zvezde 51 Pegasi b. Rezultati ove tehnike obećavaju još bolja otkrića u budućnosti, posebno sa dolaskom naredne generacije instrumenata kao što su ESPRESSO na VLT-u, kao i budući teleskopi, npr. E-ELT.
Vansolarna planeta 51 Pegasi b [1] nalazi se na oko 50 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Pegaz. Otkrivena je 1995. godine i zauvek će ostati upamćena kao prva potvrđena vansolarna planeta koja kruži oko obične zvezde poput Sunca [2]. Smatra se da je ona predstavnik klase vrućih Jupitera, planete koje su relativno "obične", slične po masi i veličini sa Jupiterom, ali orbitiraju mnogo bliže svojoj zvezdi.
Nakon ovog poznatog i bitnog otkrića, više od 1900 vansolarnih planeta u 1200 planetarnih sistema su otkrivene, ali sada 20 godina nakon otkrića, 51 Pegasi b se vraća na scenu da bi nam još jednom ukazala na napredak u proučavanju vansolarnih planeta.
Tim koji je došao do ovog otkrića je pod vođstvom Jorge Martinsa sa Institute of Astrophysics and Space Sciences (IA) i Univerziteta u Portu, Portugal, koji je trenutno doktorand u ESO-u u Čileu. Koristili su instrument HARPS na ESO 3.6-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu.
Trenutno, najviše korišćena metoda za ispitivanje atmosfera vansolarnih planeta je posmatranje spektra zvezde domaćina, filtriranog kroz atmosferu planete tokom tranzita - tehnika poznata pod imenom transmisiona spektroskopija. Alternativni pristup je posmatranje sistema kada zvezda prolazi ispred planete, koji prevashodno daje informacije o temperaturi vansolarne planete.
Nova tehnika ne zavisi od planetarnih tranzita te se porencijalno može koristiti za proučavanje mnogo više vansolarnih planeta. Tehnika dopušta da se spektar planete detektuje direktno u vidljivoj svetlosti, što znači da se može doći do njenih karakteristika koje su nedostupne svim drugim tehnikama.
Spektar zvezde domaćina se koristi kao osnova za potragu za sličnim svetlosnim tragom koji se očekuje da bude reflektovan od planete koja opisuje svoju eliptičnu putanju. Ovo je izuzetno težak zadatak jer je signal prigušen blještavom svetlošću zvezde domaćina.
Signal koji stiže sa planete se lako može pomešati i sa malim efektima i izvorima koji pripadaju šumu [3]. S obzirom na sve komplikacije, uspeh ove tehnike primenjen na HARPS-ove podatke o 51 Pegasi b, daje nam izuzetno vredan dokaz uspešnosti ovog koncepta.
Jorge Martins objašnjava: "Ovaj vid detekcije je od velike naučne važnosti, jer dozvoljava merenje mase planete kao i orbitalne inklinacije, što je izuzetno važno za puno razumevanje sistema. Takođe, na ovaj način se može proceniti refleksiona sposobnost planete tj. albedo, koji se može korisiti za dobijanje podataka o površini planete i atmosfere."
Planeta 51 Pegasi b ima masu koja je otprilike polovina Jupiterove i orbitu sa inklinacijom od oko devet stepeni u odnosu na pravac Zemljine [4]. Planeta je veća od Jupitera u prečniku i veoma dobro reflektuje svetlost. Ovo su standardne osobine planete tipa vrućeg Jupitera koja se nalazi blizu zvezde domaćina i izložena je stalnoj intenzivnoj zvezdanoj svetlosti.
HARPS je bio od vitalne važnosi za rad ovog tipa, ali je činjenica da su rezultati dobijeni zahvaljujući ESO 3.6-metarskom teleskopu, koji ima ograničene mogućnosti u okviru ove thehnike, veoma značajna vesti za astronome. Postojeća oprema će biti prevaziđena i zamenjena mnogo naprednijim instrumentima na većim teleskopima poput ESO-ovog Veoma velikog teleskopa i budućeg Evropskog izuzetno velikog teleskopa [5].
"Sa nestrpljenjem očekujemo prvu svetlost na ESPRESSO sketrografu na VLT-u kada ćemo moći da sprovedemo detaljniju studiju ovog i drugih planetarskih sistema", zaključuje Nuno Santo, sa IA i Univerziteta u Portu, koji je ko-autor ovog rada.
Vansolarna planeta 51 Pegasi b [1] nalazi se na oko 50 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Pegaz. Otkrivena je 1995. godine i zauvek će ostati upamćena kao prva potvrđena vansolarna planeta koja kruži oko obične zvezde poput Sunca [2]. Smatra se da je ona predstavnik klase vrućih Jupitera, planete koje su relativno "obične", slične po masi i veličini sa Jupiterom, ali orbitiraju mnogo bliže svojoj zvezdi.
Nakon ovog poznatog i bitnog otkrića, više od 1900 vansolarnih planeta u 1200 planetarnih sistema su otkrivene, ali sada 20 godina nakon otkrića, 51 Pegasi b se vraća na scenu da bi nam još jednom ukazala na napredak u proučavanju vansolarnih planeta.
Tim koji je došao do ovog otkrića je pod vođstvom Jorge Martinsa sa Institute of Astrophysics and Space Sciences (IA) i Univerziteta u Portu, Portugal, koji je trenutno doktorand u ESO-u u Čileu. Koristili su instrument HARPS na ESO 3.6-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu.
Trenutno, najviše korišćena metoda za ispitivanje atmosfera vansolarnih planeta je posmatranje spektra zvezde domaćina, filtriranog kroz atmosferu planete tokom tranzita - tehnika poznata pod imenom transmisiona spektroskopija. Alternativni pristup je posmatranje sistema kada zvezda prolazi ispred planete, koji prevashodno daje informacije o temperaturi vansolarne planete.
Nova tehnika ne zavisi od planetarnih tranzita te se porencijalno može koristiti za proučavanje mnogo više vansolarnih planeta. Tehnika dopušta da se spektar planete detektuje direktno u vidljivoj svetlosti, što znači da se može doći do njenih karakteristika koje su nedostupne svim drugim tehnikama.
Spektar zvezde domaćina se koristi kao osnova za potragu za sličnim svetlosnim tragom koji se očekuje da bude reflektovan od planete koja opisuje svoju eliptičnu putanju. Ovo je izuzetno težak zadatak jer je signal prigušen blještavom svetlošću zvezde domaćina.
Signal koji stiže sa planete se lako može pomešati i sa malim efektima i izvorima koji pripadaju šumu [3]. S obzirom na sve komplikacije, uspeh ove tehnike primenjen na HARPS-ove podatke o 51 Pegasi b, daje nam izuzetno vredan dokaz uspešnosti ovog koncepta.
Jorge Martins objašnjava: "Ovaj vid detekcije je od velike naučne važnosti, jer dozvoljava merenje mase planete kao i orbitalne inklinacije, što je izuzetno važno za puno razumevanje sistema. Takođe, na ovaj način se može proceniti refleksiona sposobnost planete tj. albedo, koji se može korisiti za dobijanje podataka o površini planete i atmosfere."
Planeta 51 Pegasi b ima masu koja je otprilike polovina Jupiterove i orbitu sa inklinacijom od oko devet stepeni u odnosu na pravac Zemljine [4]. Planeta je veća od Jupitera u prečniku i veoma dobro reflektuje svetlost. Ovo su standardne osobine planete tipa vrućeg Jupitera koja se nalazi blizu zvezde domaćina i izložena je stalnoj intenzivnoj zvezdanoj svetlosti.
HARPS je bio od vitalne važnosi za rad ovog tipa, ali je činjenica da su rezultati dobijeni zahvaljujući ESO 3.6-metarskom teleskopu, koji ima ograničene mogućnosti u okviru ove thehnike, veoma značajna vesti za astronome. Postojeća oprema će biti prevaziđena i zamenjena mnogo naprednijim instrumentima na većim teleskopima poput ESO-ovog Veoma velikog teleskopa i budućeg Evropskog izuzetno velikog teleskopa [5].
"Sa nestrpljenjem očekujemo prvu svetlost na ESPRESSO sketrografu na VLT-u kada ćemo moći da sprovedemo detaljniju studiju ovog i drugih planetarskih sistema", zaključuje Nuno Santo, sa IA i Univerziteta u Portu, koji je ko-autor ovog rada.
 |
Beleške
[1] I 51 Pegasi b i zvezda domaćin 51 Pegasi su među objektima slobodnim širokim narodnim masama za imenovanje u sklopu IAU’s NameExoWorlds takmičenja.
[2] Dva ranije detektovana planetarna objekta su nađena u ekstremnim uslovima okoline pulsara.
[3] Izazov je sličan pokušaju da proučavate slab odsjaj koji se reflektuje od malog instekta koji leti oko udaljenog i jarkog izvora svetlosti.
[4] Ovo znači da ravan u kojoj se nalazi orbita planete vidimo bočno sa Zemlje, iako ovo nije dovoljno da bi moglo da dodje do tranzita.
[5] ESPRESSO na VLT-u, a kasnije i mnogo jači instrumenti na mnogo većim teleskopima poput E-ELT-a, dovešće do značajnog povećanja preciznosti i moći prikupljanja svetlosti, omogućujući detekciju manjih vansolarnih planeta, kao i detaljnijem pregledaju podataka planeta sličnih 51 Pegasi b.
[2] Dva ranije detektovana planetarna objekta su nađena u ekstremnim uslovima okoline pulsara.
[3] Izazov je sličan pokušaju da proučavate slab odsjaj koji se reflektuje od malog instekta koji leti oko udaljenog i jarkog izvora svetlosti.
[4] Ovo znači da ravan u kojoj se nalazi orbita planete vidimo bočno sa Zemlje, iako ovo nije dovoljno da bi moglo da dodje do tranzita.
[5] ESPRESSO na VLT-u, a kasnije i mnogo jači instrumenti na mnogo većim teleskopima poput E-ELT-a, dovešće do značajnog povećanja preciznosti i moći prikupljanja svetlosti, omogućujući detekciju manjih vansolarnih planeta, kao i detaljnijem pregledaju podataka planeta sličnih 51 Pegasi b.
Zadnja promjena: Admin; sri lip 03, 2015 8:57 pm; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin uto lip 02, 2015 11:38 pm
|
16. APRIL 2015.
DZINOVSKE GALAKSIJE ODUMIRU POLAZECI OD CENTRA
Astronomi su po prvi put pokazali kako su skupine zvezda u „mrtvim galaksijama” zamrle milijardama godina ranije. Veoma veliki teleskop ESO-a i,,Habl” (NASA/ESA) su otkrili da nakon tri milijarde godina posle Velikog praska ove galaksije i dalje stvaraju zvezde na svojim spoljnim stranama, dok to više ne čine u unutrašnjim delovima. Izgleda da je gašenje procesa stvaranja zvezda počelo u jezgrima galaksija i onda se proširilo na njene spoljne delove. Rezultati će biti objavljeni 17. aprila 2015. godine u časopisu Science.
Najveća astrofizička misterija zasniva se na tome kako velike stabilne eliptične galaksije, tipične za savremeni univerzum, gase nekad svoje vrlo brze procese stvaranja zvezda. Takvi zvezdani kolosi, obično zvani sferoidima zbog svog oblika, obično se sastoje od zvezda koje su deset puta gušće smeštene u centralnim delovima galaksije nego što to slučaj sa Mlečnim putem, našom galaksijom. Takođe, njihova masa je deset puta veća od mase galaksije u kojoj se nalazi naša planeta.
Astronomi nazivaju ovakve galaksije crvenim i zamrlim zato što se one sastoje od širokog dijapazona starih crvenih zvezda i zato što im nedostaju plave zvezde. Takve galaksije ne pokazuju znake formiranja novih zvezda.
Procenjena starost samih zvezda ukazuje na to da su njihove galaksije prestale da stvaraju nove zvezde pre deset milijardi godina. Prestanak stvaranja novih zvezda se dogodio kada je proces njihovog nastajanja u univerzumu bio na vrhuncu i kada su ostale galaksije formirale svoje zvezde dvadeset puta brže nego što to čine danas.
"Veliki mrtvi sferoidi se sastoje od polovine zvezda koje je univerzum stvorio tokom svog postojanja”, kazao je Sandro Takela sa ciriškog ETH-a, jedan od glavnih autora ovog rada. „Mi ne možemo da tvrdimo da razumemo kako se univerzum razvijao i postao ono što danas jeste ukoliko ne razumemo zašto su te galaksije takve kakve jesu."
Takela je sa svojim kolegama ispitao ukupno 22 galaksije koje su različitih masa i koje su nastale oko tri milijarde godina nakon Velikog praska [1]. Instrument SINFONI koji se nalazi na ESO Veoma velikom teleskopu je prikupio snimke ovih galaksija pokazujući precizno gde su one stvarale svoje zvezde. SINFONI može da obavi precizna merenja udaljenih galaksija zahvaljujući sistemu adaptivne optike koji onemogućava dobijanje mutniih snimke koji su posledica uticaja Zemljine atmosfere.
Istraživači su takođe koristili teleskop „Habl” (NASA/ESA) kako bi posmatrali ove galaksije služeći se prednostima njegovog položaja u svemiru jer se nalazi iznad remetilačke atmosfere naše planete. WFC3 kamera teleskopa „Habl” je napravila infracrvene snimke koji pokazuju prostorni raspored starih zvezda u okviru galaksija koje stvaraju nove zvezde.
„Ono što je neverovatno jeste činjenica da je sistem adaptivne optike koji poseduje SINFONI u velikoj meri uklonio atmosferske efekte i doneo informaciju o mestu stvaranja novih zvezda, a to je učinjeno istom preciznošću kojom „Habl” donosi snimke raspoređivanja zvezdane mase”, zaključila je Marsela Karolo koja je takođe sa ETH-a i koja je učestvovala u ovom istraživanju.
Prema najnovijim podacima, najveće galaksije zadržavaju stabilan broj zvezda koje stvore na svojim spoljnim stranama. U njihovim natrpanim i usto zbijenim jezgrima stvaranje novih zvezda je već prestalo.
„Najnovija priroda procesa prestanka formiranja novih zvezda u masivnim galaksijama će ukazati na mehanizme koji se nalaze u pozadini toga, o čemu su astronomi dugo vodili raspravu”, tvrdi Alvio Renzini iz Opservatorije u Padovi, dela Italijanskog nacionalnog instituta za astrofiziku.
Po vodećoj teoriji materija od kojih nastaju zvezde bivaju raznesene naletima energije koji oslobađa supermasivna crna rupa iz centra galaksije koja postepeno proždire materiju. Drugu ideju predstavlja sveži gas koji prestaje da prožima galaksiju ostavljajući je bez dovoljno snage da stvara nove zvezde i takva galaksija postepeno postaje umrtvljeni crveni sferoid.
"Postoji mnogo različitih teoretskih pretpostaviki o fizičkim mehanizmima koje vode do odumiranja masivnih sferoida”, kaže ko-autor Nataša Forster Šrejber sa Instinuta za ekstraterestrijalnu fiziku „Maks Plank” u nemačkom gradu Garhingu. „Otkriće gašenja procesa stvaranja zvezda koje počinje u centralnim delovima i proširuje se na spoljne delove galaksije je važan iskorak u shvatanju zašto univerzum izgleda ovako kako izgleda danas.
Najveća astrofizička misterija zasniva se na tome kako velike stabilne eliptične galaksije, tipične za savremeni univerzum, gase nekad svoje vrlo brze procese stvaranja zvezda. Takvi zvezdani kolosi, obično zvani sferoidima zbog svog oblika, obično se sastoje od zvezda koje su deset puta gušće smeštene u centralnim delovima galaksije nego što to slučaj sa Mlečnim putem, našom galaksijom. Takođe, njihova masa je deset puta veća od mase galaksije u kojoj se nalazi naša planeta.
Astronomi nazivaju ovakve galaksije crvenim i zamrlim zato što se one sastoje od širokog dijapazona starih crvenih zvezda i zato što im nedostaju plave zvezde. Takve galaksije ne pokazuju znake formiranja novih zvezda.
Procenjena starost samih zvezda ukazuje na to da su njihove galaksije prestale da stvaraju nove zvezde pre deset milijardi godina. Prestanak stvaranja novih zvezda se dogodio kada je proces njihovog nastajanja u univerzumu bio na vrhuncu i kada su ostale galaksije formirale svoje zvezde dvadeset puta brže nego što to čine danas.
"Veliki mrtvi sferoidi se sastoje od polovine zvezda koje je univerzum stvorio tokom svog postojanja”, kazao je Sandro Takela sa ciriškog ETH-a, jedan od glavnih autora ovog rada. „Mi ne možemo da tvrdimo da razumemo kako se univerzum razvijao i postao ono što danas jeste ukoliko ne razumemo zašto su te galaksije takve kakve jesu."
Takela je sa svojim kolegama ispitao ukupno 22 galaksije koje su različitih masa i koje su nastale oko tri milijarde godina nakon Velikog praska [1]. Instrument SINFONI koji se nalazi na ESO Veoma velikom teleskopu je prikupio snimke ovih galaksija pokazujući precizno gde su one stvarale svoje zvezde. SINFONI može da obavi precizna merenja udaljenih galaksija zahvaljujući sistemu adaptivne optike koji onemogućava dobijanje mutniih snimke koji su posledica uticaja Zemljine atmosfere.
Istraživači su takođe koristili teleskop „Habl” (NASA/ESA) kako bi posmatrali ove galaksije služeći se prednostima njegovog položaja u svemiru jer se nalazi iznad remetilačke atmosfere naše planete. WFC3 kamera teleskopa „Habl” je napravila infracrvene snimke koji pokazuju prostorni raspored starih zvezda u okviru galaksija koje stvaraju nove zvezde.
„Ono što je neverovatno jeste činjenica da je sistem adaptivne optike koji poseduje SINFONI u velikoj meri uklonio atmosferske efekte i doneo informaciju o mestu stvaranja novih zvezda, a to je učinjeno istom preciznošću kojom „Habl” donosi snimke raspoređivanja zvezdane mase”, zaključila je Marsela Karolo koja je takođe sa ETH-a i koja je učestvovala u ovom istraživanju.
Prema najnovijim podacima, najveće galaksije zadržavaju stabilan broj zvezda koje stvore na svojim spoljnim stranama. U njihovim natrpanim i usto zbijenim jezgrima stvaranje novih zvezda je već prestalo.
„Najnovija priroda procesa prestanka formiranja novih zvezda u masivnim galaksijama će ukazati na mehanizme koji se nalaze u pozadini toga, o čemu su astronomi dugo vodili raspravu”, tvrdi Alvio Renzini iz Opservatorije u Padovi, dela Italijanskog nacionalnog instituta za astrofiziku.
Po vodećoj teoriji materija od kojih nastaju zvezde bivaju raznesene naletima energije koji oslobađa supermasivna crna rupa iz centra galaksije koja postepeno proždire materiju. Drugu ideju predstavlja sveži gas koji prestaje da prožima galaksiju ostavljajući je bez dovoljno snage da stvara nove zvezde i takva galaksija postepeno postaje umrtvljeni crveni sferoid.
"Postoji mnogo različitih teoretskih pretpostaviki o fizičkim mehanizmima koje vode do odumiranja masivnih sferoida”, kaže ko-autor Nataša Forster Šrejber sa Instinuta za ekstraterestrijalnu fiziku „Maks Plank” u nemačkom gradu Garhingu. „Otkriće gašenja procesa stvaranja zvezda koje počinje u centralnim delovima i proširuje se na spoljne delove galaksije je važan iskorak u shvatanju zašto univerzum izgleda ovako kako izgleda danas.
 |
Beleške
[1] Univerzum je star oko 13,8 milijardi godina, tako da su galaskije koje Takela proučava sa kolegama stare oko deset milijardi godina.
Zadnja promjena: Admin; sri lip 03, 2015 12:24 am; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin uto lip 02, 2015 11:30 pm
|
16. APRIL 2015.
DO SADA NAJBOLJI POGLED NA OBLAK PRAŠINE, KOJI JE PROLETEO PORED CRNE RUPE
U CENTRU MLEČNOG PUTA
Maja 2014. godine, gasoviti oblak prašine, G2 se priblizio supermasivnoj crnoj rupi u centru Mlečnog Puta, toliko blizu, kao nikada do sada – i to je dobro podneo, očito bez oštećenja. Najbolja merenja ovog objekta uopšte, sprovedena sa Very Large Teleskopom od ESO, od strane naučnog tima Univerziteta u Kelnu i pokazuju da G2 prilikom prolaska nije bio primetno rastegnut i da je i dalje veoma kompaktan. Najverovatnije se radi o mladoj zvezdi sa masivnim jezgrom koja još uvek prikuplja materiju. Sama crna rupa do sada nije pokazala pojačanje aktivnosti.
Supermasivna crna rupa sa masom koja je četri miliona puta veća od mase Sunca, nalazi se u srcu Mlečnog Puta. Okružena je malom grupom svetlih zvezda. Uz to je tokom prošlih nekoliko godina praćen tajanstven oblak prašine nazvan G2, koji se kretao u pravcu crne rupe. Najveća blizina, koja se označava i kao peribotron, dogodila se u maju 2014. godine.
S obzirom na jake privlačne sile u ovoj oblasti snažne gravitacije, pretpostavljalo se, da će oblak biti rastrgnut i razasut duž njegove orbite. Jedan deo ove materije bi onda nahranio crnu rupu, što bi dovelo do iznenadnog bljeska ili drugih pokazatelja, da je taj monstrum upravo imao neobičan obrok. Da bi se ovaj redak dogadjaj posmatrao, grupa astronoma je sa velikim teleskopima u toku proteklih godina, svuda u svetu sistematski pažljivo istraživala oblast u galaktičkom centru.
Medju njima se nalazio i tim oko Andreasa Eckarta sa Univerziteta u Kelnu, koji je tu oblast godinama posmatrao sa Very Large Teleskopom (VLT) od ESO, [1] uključujući i nova posmatranja za vreme kritične faze izmedju februara i septembra 2014. godine, dakle kratko pre i posle peribotron-dogadjaja. Rezultati novih posmatranja se poklapaju sa ranijim posmatranjima sa Kek-teleskopom na Havajima. [2]
Snimci u infracrvenom svetlu koje potiče od svetlucavog vodonika, dokazuju, da je oblak i pre i posle svog najvećeg približavanja crnoj rupi, bio i ostao kompaktan.
SINFONI-instrument na VLT-u ne pruža samo veoma oštre slike, nego i rastavlja infracrveno svetlo u njegove spektralne boje i sa time omogućuje odredjivanje brzine oblaka. [3] Tako je otkriveno da se oblak, posle najvećeg približavanja, kretao brzinom od oko deset miliona kilometara na sat u suprotnom pravcu od Zemlje. Pošto je obišao crnu rupu, kretao se prema merenjima, brzinom od dvanaest miliona kilometara na sat u pravcu Zemlje.
Florijan Peissker, doktorant na Univerzitetu u Kelnu, koji je obavio najveći deo merenja kaže: „Biti na teleskopu i pri tome posmatrati kako podaci pristižu u stvarnom vremenu, bilo je fascinirajuće iskustvo. „ Monika Valencia-S. postdoktorantkinja i takodje sa Univerziteta u Kelnu, koja se bavila zahtevnom obradom podataka, dodaje: „Bilo je upečatljivo gledati, kako svetlucanje iz oblaka prašine, pre i posle tačke najvećeg približavanja ostaje jednake jačine.“
Iako su ranija posmatranja davala utisak da je G2 izobličen, nova posmatranja nisu potvrdila da je oblak značajno promenjen. Niti je bio vidljivo razvučen, niti su merene brzine drugačije rasporedjene.
Dodatnim posmatranjima sa SINFONI-instrumentom, tim je napravio niz posmatranja polarizacije svetla, koje potiče iz oblasti supermasivne crne rupe, sa NACO-instrumentima na VLT-u. Ova, do sada, najbolja posmatranja pojašnjavaju, da je ponašanje materije, koja je povučena u pravcu crne rupe, veoma stabilno i – da do sada – nije bilo smetnji od usisane materije iz G2-oblaka.
Otpornost oblaka prašine prema ekstremnim gravitacionim privlačnim silama tako blizu crne rupe je takva, da će pre okružiti jedan gust objekt koji ima masivno jezgro, nego da se radi o paperjastom slobodnom letećem oblaku. Ovu tezu potvrdjuje činjenica, da do sada fali dokaz da se monstrum u centru hrani materijom, jer bi to inače dovelo da svetlije pojave i pojačane aktivnosti.
Andreas Eckart sumira nove podatke ovako: „Mi smo pogledali najnovije podatke, posebno one iz faze iz 2014. godine, kada je bilo najveće približavanje crnoj rupi. Ne možemo da potvrdimo značajno širenje izvora. On se bez sumnje ne ponaša kao oblak prašine bez jezgra. Polazimo od toga, da se radi o mladoj zvezdi koja je ušuškana u prašinu.“
Supermasivna crna rupa sa masom koja je četri miliona puta veća od mase Sunca, nalazi se u srcu Mlečnog Puta. Okružena je malom grupom svetlih zvezda. Uz to je tokom prošlih nekoliko godina praćen tajanstven oblak prašine nazvan G2, koji se kretao u pravcu crne rupe. Najveća blizina, koja se označava i kao peribotron, dogodila se u maju 2014. godine.
S obzirom na jake privlačne sile u ovoj oblasti snažne gravitacije, pretpostavljalo se, da će oblak biti rastrgnut i razasut duž njegove orbite. Jedan deo ove materije bi onda nahranio crnu rupu, što bi dovelo do iznenadnog bljeska ili drugih pokazatelja, da je taj monstrum upravo imao neobičan obrok. Da bi se ovaj redak dogadjaj posmatrao, grupa astronoma je sa velikim teleskopima u toku proteklih godina, svuda u svetu sistematski pažljivo istraživala oblast u galaktičkom centru.
Medju njima se nalazio i tim oko Andreasa Eckarta sa Univerziteta u Kelnu, koji je tu oblast godinama posmatrao sa Very Large Teleskopom (VLT) od ESO, [1] uključujući i nova posmatranja za vreme kritične faze izmedju februara i septembra 2014. godine, dakle kratko pre i posle peribotron-dogadjaja. Rezultati novih posmatranja se poklapaju sa ranijim posmatranjima sa Kek-teleskopom na Havajima. [2]
Snimci u infracrvenom svetlu koje potiče od svetlucavog vodonika, dokazuju, da je oblak i pre i posle svog najvećeg približavanja crnoj rupi, bio i ostao kompaktan.
SINFONI-instrument na VLT-u ne pruža samo veoma oštre slike, nego i rastavlja infracrveno svetlo u njegove spektralne boje i sa time omogućuje odredjivanje brzine oblaka. [3] Tako je otkriveno da se oblak, posle najvećeg približavanja, kretao brzinom od oko deset miliona kilometara na sat u suprotnom pravcu od Zemlje. Pošto je obišao crnu rupu, kretao se prema merenjima, brzinom od dvanaest miliona kilometara na sat u pravcu Zemlje.
Florijan Peissker, doktorant na Univerzitetu u Kelnu, koji je obavio najveći deo merenja kaže: „Biti na teleskopu i pri tome posmatrati kako podaci pristižu u stvarnom vremenu, bilo je fascinirajuće iskustvo. „ Monika Valencia-S. postdoktorantkinja i takodje sa Univerziteta u Kelnu, koja se bavila zahtevnom obradom podataka, dodaje: „Bilo je upečatljivo gledati, kako svetlucanje iz oblaka prašine, pre i posle tačke najvećeg približavanja ostaje jednake jačine.“
Iako su ranija posmatranja davala utisak da je G2 izobličen, nova posmatranja nisu potvrdila da je oblak značajno promenjen. Niti je bio vidljivo razvučen, niti su merene brzine drugačije rasporedjene.
Dodatnim posmatranjima sa SINFONI-instrumentom, tim je napravio niz posmatranja polarizacije svetla, koje potiče iz oblasti supermasivne crne rupe, sa NACO-instrumentima na VLT-u. Ova, do sada, najbolja posmatranja pojašnjavaju, da je ponašanje materije, koja je povučena u pravcu crne rupe, veoma stabilno i – da do sada – nije bilo smetnji od usisane materije iz G2-oblaka.
Otpornost oblaka prašine prema ekstremnim gravitacionim privlačnim silama tako blizu crne rupe je takva, da će pre okružiti jedan gust objekt koji ima masivno jezgro, nego da se radi o paperjastom slobodnom letećem oblaku. Ovu tezu potvrdjuje činjenica, da do sada fali dokaz da se monstrum u centru hrani materijom, jer bi to inače dovelo da svetlije pojave i pojačane aktivnosti.
Andreas Eckart sumira nove podatke ovako: „Mi smo pogledali najnovije podatke, posebno one iz faze iz 2014. godine, kada je bilo najveće približavanje crnoj rupi. Ne možemo da potvrdimo značajno širenje izvora. On se bez sumnje ne ponaša kao oblak prašine bez jezgra. Polazimo od toga, da se radi o mladoj zvezdi koja je ušuškana u prašinu.“
 |
Beleške
[1] Ovde se radi o veoma zahtevnim posmatranjima, jer je oblast sakrivena iza gustog oblaka prašine, što donosi potrebnu posmatranja u infracrvenom svetlu. Pri tome se ovakvi dogadjaji javljaju veoma blizu crne rupe, zbog čega je potrebno korištenje adaptivne optike, da bi se dobile slike koje su dovoljno oštre. Tim naučnika je iskoristio SINFONI-instrument i NACO-instrument na Very Large Teleskopu od ESO, kako bi mogli da posmatraju oblast oko centralne crne rupe.
[2] Nova merenja sa VLT su oba oštrija (jer su napravljena u oblasti kratkotalasnih dužina) i sadrže dodatna merenja brzine putem SINFONI i polarizaciona merenja sa NACO-instrumentom.
[3] Pošto se oblak prašine kreće relativno prema Zemlji – pre tačke najveće blizine crnoj rupi, od Zemlje i posle toga, prema Zemlji, Doplerov efekat menja posmatrane talasne dužine svetla. Te promene talasnih dužina mogu da se mere sa osetljivim spektrografima, kao što je SINFONI-instrument na VLT-u. Takodje je moguće meriti rasipanje brzina materije, koje su bile očekivane, kada bi se oblak duž svoje putanje u velikoj meri raširio, kako je u prošlosti već izveštavano.
[2] Nova merenja sa VLT su oba oštrija (jer su napravljena u oblasti kratkotalasnih dužina) i sadrže dodatna merenja brzine putem SINFONI i polarizaciona merenja sa NACO-instrumentom.
[3] Pošto se oblak prašine kreće relativno prema Zemlji – pre tačke najveće blizine crnoj rupi, od Zemlje i posle toga, prema Zemlji, Doplerov efekat menja posmatrane talasne dužine svetla. Te promene talasnih dužina mogu da se mere sa osetljivim spektrografima, kao što je SINFONI-instrument na VLT-u. Takodje je moguće meriti rasipanje brzina materije, koje su bile očekivane, kada bi se oblak duž svoje putanje u velikoj meri raširio, kako je u prošlosti već izveštavano.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin uto lip 02, 2015 11:13 pm
|
15. APRIL 2014.
PRVI ZNACI TAMNE MATERIJE KOJA INTERREAGUJE SAMA SA SOBOM?
Izgleda da je tamna materija po prvi put uočena kako interaguje sama sa sobom, a da se to ne dešava putem sile gravitacije. Posmatranja galaksija koje se sudaraju uz pomoć ESO Veoma velikog teleskopa i NASA/ESA Habl svemirskog teleskopa dovela su do prvih intrigantnih nagoveštaja o prirodi ove misteriozne komponente univerzuma.
Koristeći MUSE instrument na ESO-ovom teleskopu VLT u Čileu, zajedno sa slikama sa Habla u orbiti, tim astronoma je proučavao simultane sudare četiri galaksije u jatu galaksija Abell 3827. Tim je uspeo da mapira masu u sistemu i uporedi raspodelu tamne materije sa pozicijom luminoznih galaksija.
Iako se tamna materija ne može posmatrati, tim je dedukcijom došao do njene lokacije koristeći se tehnikom pod nazivom gravitaciona sočiva. Sudar se igrom slučaja odigravao tačno ispred mnogo udaljenijeg, sa sudarom nepovezanog, izvora. Masa tamne materije u okolini galaksija u sudaru dovela je do distrozije u vreme-prostor kontinuumu, skrećući svetlost udaljene galaksije iz pozadine sa njene originalne putanje - što je dovelo do distorzije slike u karakteristični lučni oblik.
Naše trenutno viđenje galaksija je takvo da se one nalaze unutar grudvi tamne materije. Da nema vezujućeg svojstva gravitacije tamne materije, galaksije poput Mlečnog puta bi se raspale usled sopstvene rotacije. Da bi se ovo sprečilo, 85% mase univerzuma [1] mora postojati u vidu tamne materije, međutim njena prava priroda i dalje je misterija.
U ovoj studiji, istraživači su posmatrali četiri galaksije u sudaranju, i primetili su da grudvasti omotač tamne materije jedne od njih "kasni" za galaksijom koju okružuje. Tamna materije je trenutno 5000 svetlostnih godina (50 000 miliona miliona kilometara) iza same galaksije - NASA-inom Vojadžeru bi trebalo 90 miliona godina da se udalji od Mlečnog puta na toliku razdaljinu.
"Kašnjenje" tamne materije za galaksijom kojoj pripada je predviđeno u toku sudara ukoliko tamna materija, čak i minimalno, interaguje sama sa sobom, posredstvom neke sile koja nije gravitaciona [2]. Interakcija tamne materije putem sile koja nije gravitaciona nije zabeležena nikada ranije.
Glavni autor Richard Massey sa Durham Univerziteta objašnjava: "Ranije smo mislili da tamna materija samo sedi unaokolo i gleda svoja posla, osim što deluje gravitaciono. Međutim, ako tamna materija usporava tokom sudara, to bi mogao biti prvi dokaz postajanja bogatog sveta fizike u tamnom sektoru - sakriveni univerzum svuda oko nas".
Naučnici naglašavaju da će biti potrebna dodatna istraživanja drugih mehanizama koji mogu da proizvedu ovakvo "kašnjenje". Posmatranja više galaksija i kompijuterske simulacije sudara galaksija će biti sledeći korak.
Član tima Liliya Williams sa Univerziteta u Minesoti dodaje: "Mi znamo da tamna materija postoji zbog načina na koji interaguje gravitaciono, pomažući u oblikovanju univerzuma, ali i dalje znamo sramotno malo o tome šta je ona zapravo. Naša posmatranja ukazuju na to da tamna materija možda interaguje silama koje nisu gravitacija, što znači da ćemo možda moći da isključimo neke od teorija koje objašnjavaju prirodu tamne materije".
Ovi rezultati se nadovezuju na skorašnje rezultate studije u kojoj je tim posmatrao 72 sudara jata galaksija [3] i pronašao da tamna materija veoma malo interaguje sama sa sobom. Nova studija se, međutim bavi kretanjem individualnih galaksija, a ne jatima. Naučnici tvrde da su sudari između ovih galaksija trajali duže od onih u prethodnoj studiji - dozvoljavajući efektima koji su tek deo sile trenja da se nagomilaju tokom vremena i dovedu do merljivog efekta kašnjenja [4].
Zajedno, ovi rezultati daju okvire unutar kojih po prvi put možemo definisati ponašanje tamne materije. Tamna materija interaguje više od ovoga, ali manje od onoga. Massey dodaje: "Konačno se približavamo tamnoj materiji sa svih strana, od dole i od gore - "sabijamo" naše znanje iz dva pravca".
Koristeći MUSE instrument na ESO-ovom teleskopu VLT u Čileu, zajedno sa slikama sa Habla u orbiti, tim astronoma je proučavao simultane sudare četiri galaksije u jatu galaksija Abell 3827. Tim je uspeo da mapira masu u sistemu i uporedi raspodelu tamne materije sa pozicijom luminoznih galaksija.
Iako se tamna materija ne može posmatrati, tim je dedukcijom došao do njene lokacije koristeći se tehnikom pod nazivom gravitaciona sočiva. Sudar se igrom slučaja odigravao tačno ispred mnogo udaljenijeg, sa sudarom nepovezanog, izvora. Masa tamne materije u okolini galaksija u sudaru dovela je do distrozije u vreme-prostor kontinuumu, skrećući svetlost udaljene galaksije iz pozadine sa njene originalne putanje - što je dovelo do distorzije slike u karakteristični lučni oblik.
Naše trenutno viđenje galaksija je takvo da se one nalaze unutar grudvi tamne materije. Da nema vezujućeg svojstva gravitacije tamne materije, galaksije poput Mlečnog puta bi se raspale usled sopstvene rotacije. Da bi se ovo sprečilo, 85% mase univerzuma [1] mora postojati u vidu tamne materije, međutim njena prava priroda i dalje je misterija.
U ovoj studiji, istraživači su posmatrali četiri galaksije u sudaranju, i primetili su da grudvasti omotač tamne materije jedne od njih "kasni" za galaksijom koju okružuje. Tamna materije je trenutno 5000 svetlostnih godina (50 000 miliona miliona kilometara) iza same galaksije - NASA-inom Vojadžeru bi trebalo 90 miliona godina da se udalji od Mlečnog puta na toliku razdaljinu.
"Kašnjenje" tamne materije za galaksijom kojoj pripada je predviđeno u toku sudara ukoliko tamna materija, čak i minimalno, interaguje sama sa sobom, posredstvom neke sile koja nije gravitaciona [2]. Interakcija tamne materije putem sile koja nije gravitaciona nije zabeležena nikada ranije.
Glavni autor Richard Massey sa Durham Univerziteta objašnjava: "Ranije smo mislili da tamna materija samo sedi unaokolo i gleda svoja posla, osim što deluje gravitaciono. Međutim, ako tamna materija usporava tokom sudara, to bi mogao biti prvi dokaz postajanja bogatog sveta fizike u tamnom sektoru - sakriveni univerzum svuda oko nas".
Naučnici naglašavaju da će biti potrebna dodatna istraživanja drugih mehanizama koji mogu da proizvedu ovakvo "kašnjenje". Posmatranja više galaksija i kompijuterske simulacije sudara galaksija će biti sledeći korak.
Član tima Liliya Williams sa Univerziteta u Minesoti dodaje: "Mi znamo da tamna materija postoji zbog načina na koji interaguje gravitaciono, pomažući u oblikovanju univerzuma, ali i dalje znamo sramotno malo o tome šta je ona zapravo. Naša posmatranja ukazuju na to da tamna materija možda interaguje silama koje nisu gravitacija, što znači da ćemo možda moći da isključimo neke od teorija koje objašnjavaju prirodu tamne materije".
Ovi rezultati se nadovezuju na skorašnje rezultate studije u kojoj je tim posmatrao 72 sudara jata galaksija [3] i pronašao da tamna materija veoma malo interaguje sama sa sobom. Nova studija se, međutim bavi kretanjem individualnih galaksija, a ne jatima. Naučnici tvrde da su sudari između ovih galaksija trajali duže od onih u prethodnoj studiji - dozvoljavajući efektima koji su tek deo sile trenja da se nagomilaju tokom vremena i dovedu do merljivog efekta kašnjenja [4].
Zajedno, ovi rezultati daju okvire unutar kojih po prvi put možemo definisati ponašanje tamne materije. Tamna materija interaguje više od ovoga, ali manje od onoga. Massey dodaje: "Konačno se približavamo tamnoj materiji sa svih strana, od dole i od gore - "sabijamo" naše znanje iz dva pravca".
 |
Beleške
[1] Astronomi su izračunali da se ukupna masa/energija univerzuma deli u sledećim razmerama: 68% tamna enerija, 27% tamna materija i 5% "obična" materija. Vrednost od 85% se odnosi na frakciju "materije" koja je tamna.
[2] Kompjuterske simulacije pokazuju da dodatno trenje kao posledica sudara usporava tamnu materiju. Priroda ove interakcije je nepoznata; može biti posledica poznatog efekta neke egzotične nepoznate sile. Sve što se za sada može reći je da se ne radi o gravitaciji. Sve četiri galaksije su se možda odvojile od pripadajuće tamne materije. Međutim, mi imamo dobra merenja samo za jednu od njih, jer je, igrom slučaja dobro postavljena u odnosu na pozadinu i dolazi do efekta gravitacionog sočiva. Za ostale tri galaksije ovaj efekat i odgovarajuće slike su dalje, pa su ograničenja za određivanje lokacije njihove tamne materije preslaba da bi se izvukao statistički značajan zaključak.
[3] Jata galaksija sadrže i do hiljadu individualnih galaksija.
[4] Glavna nesigurnost u rezultatima leži u vremenu trajanja sudara: trenje koje usporava tamnu materiju može biti veoma slaba slika koja deluje preko milijardu godina, ili relativno jaka sila koja deluje "samo" 100 miliona godina.
[2] Kompjuterske simulacije pokazuju da dodatno trenje kao posledica sudara usporava tamnu materiju. Priroda ove interakcije je nepoznata; može biti posledica poznatog efekta neke egzotične nepoznate sile. Sve što se za sada može reći je da se ne radi o gravitaciji. Sve četiri galaksije su se možda odvojile od pripadajuće tamne materije. Međutim, mi imamo dobra merenja samo za jednu od njih, jer je, igrom slučaja dobro postavljena u odnosu na pozadinu i dolazi do efekta gravitacionog sočiva. Za ostale tri galaksije ovaj efekat i odgovarajuće slike su dalje, pa su ograničenja za određivanje lokacije njihove tamne materije preslaba da bi se izvukao statistički značajan zaključak.
[3] Jata galaksija sadrže i do hiljadu individualnih galaksija.
[4] Glavna nesigurnost u rezultatima leži u vremenu trajanja sudara: trenje koje usporava tamnu materiju može biti veoma slaba slika koja deluje preko milijardu godina, ili relativno jaka sila koja deluje "samo" 100 miliona godina.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 1:48 am
|
8. APRIL 2015.
KOMPLEKSNI ORGANSKI MOLEKULI U MLADOM ZVEZDANOM SISTEMU
Tragovi koji ukazuju da su sastavne hemijske komponente života svuda univerzalne
Po prvi put, astronomi su otkrili prisustvo kompleksnih organskih molekula, sastavnih komponenti života, u protoplanetarnom disku koji okružuje mladu zvezdu. Ovo otkriće, koje je načinila ALMA (Atacama Large Millimeter/submillimeter Array), potvrđuje da uslovi u kojima su nastali Zemlja i Sunce nisu jedinstveni u svemiru. Rezultati su objavljeni 9. aprila 2015. godine u novom izdanju časopisa "Nature".
Najnovije opservacije teleskopa ALMA otkrivaju da protoplanetarni disk, koji okružuje mladu zvezdu MWC 480[1] sadrži velike količine acetonitrila (CHCN), kompleksnog molekula sačinjenog od ugljenika. Oko zvezde MWC 480 ima dovoljno acetonitrila da napuni sve okeane na Zemlji. Ovaj molekul i njegova jednostavnija verzija, cijanovodnična kisleina (HCN), pronađeni su u hladnim predelima novog diska formiranog oko mlade zvezde, u regionu za koji astronomi veruju da je sličan Kojperovom pojasu - carstvu ledenih planetezimala i kometa u našem Sunčevom sistemu, iza orbite Neptuna.
Komete zadržavaju iskonske zapise ranog hemijskog sastava Sunčevog sistema, iz perioda formiranja planeta. Smatra se da su komete i asteroidi iz spoljašnjeg Sunčevog sistema doneli mladoj Zemlji vodu i organske molekule, na taj način pomažući da se postavi scenografija za razvoj primitvnog života. ”Istraživanja kometa i asteroida pokazuju da je sunčeva maglina, iz koje su nastali Sunce i planete, bila bogata vodom i kompleksnim organskim jedinjenjima," primećuje Karin Uberg, astronom sa Harvardskog centra za astrofiziku u Kembridžu, Masačusets, SAD, vođa istraživanja.
"Sada imamo još bolji dokaz da je ovaj isti hemijski sastav postoji i u drugim delovima svemira, u regionima u kojima može da nastane Sunčev sistem sličan našem." Ovo je posebno interesantno, dodaje Ubergova, jer su molekuli oko MWC 480 nađeni u sličnim koncentracijama kao u kometama iz Sinčevog sistema.
Zvezda MWC 480, koja je skoro duplo masivnija od Sunca, nalazi se na oko 455 svetlosnih godina u pravcu regiona u kojem se formiraju zvevzde u sazvežđu Bika. Disk koji je okružuje, nalazi se u veoma ranoj fazi razvoja - koji je nastao iz hladnog i mračnog oblaka gasa i prašine. Istraživanja koja sprovodi ALMA, kao i drugi teleskopi, tek treba da detektuje jasan znak formacije planeta, iako opservacije veće rezolucije mogu da pokažu strukture slične kao u HL Tauri, koja je sličnih godina.
Astronomi već neko vreme znaju da su hladni, mračni međuzvezdani oblaci veoma efikasne fabrike kompleksnih organskih molekula - uključujući i grupu molekula koje nazivamo cijanidi. Cijanidi, a posebno acetonitrili, su veoma značajni jer sadrže ugljenično-azotne veze, koje su ključne za nastanak amino kisleina, sastavnih delova proteina i života.
Do sada, ostalo je nejasno, da li ovi kompleksni organski molekuli nastaju i preživljavaju u dramatičnom okruženju oko tek formirane zvezde, u kojem udarni talasi i radijacija lako mogu da raskinu hemijske veze. Upošljavajući neverovatnu osetljivost teleskopa ALMA [2], iz poslednjih opservacija astronomi mogu da vide da ovi molekuli ne samo da preživljavaju, nego cvetaju.
Vrlo je važno primetiti da su molekuli koje je detektovala ALMA mnogo zastupljeniji nego u međuzvezdanim oblacima. Ovo astronomima govori da su protoplanetarni diskovi veoma efikasni kada je formiranje kompleksnih organskih molekula u pitanju i da su u stanju da ih stvore u veoma kratkom vremenskom roku[3].
Kako ovaj sistem bude nastavljao da se razvija, astronomi spekulišu da je verovatno da će se organski molekuli "zaključani" u kometama i drugim ledenim telima, transportovati u okruženja pogodnija za nastanak života.
"Proučavajući vansolarne planete, znamo da Sunčev sistem nije jedinstven po pitanju broja planeta ili prisustva vode," zaključuje Ubergova. "Sada nam je jasno da nismo jedinstevni u smislu organske hemije. Još jednom smo naučili, da nismo toliko specijalni. Sa stanovišta života u svemiru, ovo su sjajne vesti."
Najnovije opservacije teleskopa ALMA otkrivaju da protoplanetarni disk, koji okružuje mladu zvezdu MWC 480[1] sadrži velike količine acetonitrila (CHCN), kompleksnog molekula sačinjenog od ugljenika. Oko zvezde MWC 480 ima dovoljno acetonitrila da napuni sve okeane na Zemlji. Ovaj molekul i njegova jednostavnija verzija, cijanovodnična kisleina (HCN), pronađeni su u hladnim predelima novog diska formiranog oko mlade zvezde, u regionu za koji astronomi veruju da je sličan Kojperovom pojasu - carstvu ledenih planetezimala i kometa u našem Sunčevom sistemu, iza orbite Neptuna.
Komete zadržavaju iskonske zapise ranog hemijskog sastava Sunčevog sistema, iz perioda formiranja planeta. Smatra se da su komete i asteroidi iz spoljašnjeg Sunčevog sistema doneli mladoj Zemlji vodu i organske molekule, na taj način pomažući da se postavi scenografija za razvoj primitvnog života. ”Istraživanja kometa i asteroida pokazuju da je sunčeva maglina, iz koje su nastali Sunce i planete, bila bogata vodom i kompleksnim organskim jedinjenjima," primećuje Karin Uberg, astronom sa Harvardskog centra za astrofiziku u Kembridžu, Masačusets, SAD, vođa istraživanja.
"Sada imamo još bolji dokaz da je ovaj isti hemijski sastav postoji i u drugim delovima svemira, u regionima u kojima može da nastane Sunčev sistem sličan našem." Ovo je posebno interesantno, dodaje Ubergova, jer su molekuli oko MWC 480 nađeni u sličnim koncentracijama kao u kometama iz Sinčevog sistema.
Zvezda MWC 480, koja je skoro duplo masivnija od Sunca, nalazi se na oko 455 svetlosnih godina u pravcu regiona u kojem se formiraju zvevzde u sazvežđu Bika. Disk koji je okružuje, nalazi se u veoma ranoj fazi razvoja - koji je nastao iz hladnog i mračnog oblaka gasa i prašine. Istraživanja koja sprovodi ALMA, kao i drugi teleskopi, tek treba da detektuje jasan znak formacije planeta, iako opservacije veće rezolucije mogu da pokažu strukture slične kao u HL Tauri, koja je sličnih godina.
Astronomi već neko vreme znaju da su hladni, mračni međuzvezdani oblaci veoma efikasne fabrike kompleksnih organskih molekula - uključujući i grupu molekula koje nazivamo cijanidi. Cijanidi, a posebno acetonitrili, su veoma značajni jer sadrže ugljenično-azotne veze, koje su ključne za nastanak amino kisleina, sastavnih delova proteina i života.
Do sada, ostalo je nejasno, da li ovi kompleksni organski molekuli nastaju i preživljavaju u dramatičnom okruženju oko tek formirane zvezde, u kojem udarni talasi i radijacija lako mogu da raskinu hemijske veze. Upošljavajući neverovatnu osetljivost teleskopa ALMA [2], iz poslednjih opservacija astronomi mogu da vide da ovi molekuli ne samo da preživljavaju, nego cvetaju.
Vrlo je važno primetiti da su molekuli koje je detektovala ALMA mnogo zastupljeniji nego u međuzvezdanim oblacima. Ovo astronomima govori da su protoplanetarni diskovi veoma efikasni kada je formiranje kompleksnih organskih molekula u pitanju i da su u stanju da ih stvore u veoma kratkom vremenskom roku[3].
Kako ovaj sistem bude nastavljao da se razvija, astronomi spekulišu da je verovatno da će se organski molekuli "zaključani" u kometama i drugim ledenim telima, transportovati u okruženja pogodnija za nastanak života.
"Proučavajući vansolarne planete, znamo da Sunčev sistem nije jedinstven po pitanju broja planeta ili prisustva vode," zaključuje Ubergova. "Sada nam je jasno da nismo jedinstevni u smislu organske hemije. Još jednom smo naučili, da nismo toliko specijalni. Sa stanovišta života u svemiru, ovo su sjajne vesti."
 |
Beleške
[1] Ova zvezda stara je tek jedan milion godina. Poređenja radi, Sunce je staro više od 4 milijarde godina. Naziv zvezde MWC 480 odnosi se na Mount Wilson Catalog B i A zvezda, koje imaju sjajne linije vodonika u svojim spektrima.
[2] ALMA može da detektuje slabašni milimetarski signal koji emituju molekuli u svemiru. Za ove nedavna posmatranja, astronomi su koristili samo deo od ukupno 66 antena, kada je teleskop radio u konfiguraciji najniže rezolucije. Dalja proučavanja ovog i drugih protoplanetarnih oblaka sa punim kapacitetima teleskopa ALMA, otkriće dodatne detalje o hemijskoj i strukturnoj evoluciji zvezda i planeta.
[3] Ovakva ubrzana formacija, ključna je kako bi nadjačala spoljašnje sile koje bi inače pokidale molekule. Takođe, ovi molekuli su detektovani u relativno mirnom delu diska, prema grubim procenama izmeđi 4,5 i 15 milijardi kilometara od centralne zvezde. Iako veoma udaljeno za merila Sunčevog sistema, skalirano na sistem zvezde MWC 480, to bi otprilike bio region u kojem se formiraju zvezde.
[2] ALMA može da detektuje slabašni milimetarski signal koji emituju molekuli u svemiru. Za ove nedavna posmatranja, astronomi su koristili samo deo od ukupno 66 antena, kada je teleskop radio u konfiguraciji najniže rezolucije. Dalja proučavanja ovog i drugih protoplanetarnih oblaka sa punim kapacitetima teleskopa ALMA, otkriće dodatne detalje o hemijskoj i strukturnoj evoluciji zvezda i planeta.
[3] Ovakva ubrzana formacija, ključna je kako bi nadjačala spoljašnje sile koje bi inače pokidale molekule. Takođe, ovi molekuli su detektovani u relativno mirnom delu diska, prema grubim procenama izmeđi 4,5 i 15 milijardi kilometara od centralne zvezde. Iako veoma udaljeno za merila Sunčevog sistema, skalirano na sistem zvezde MWC 480, to bi otprilike bio region u kojem se formiraju zvezde.
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:48 pm; ukupno mijenjano 4 put/a.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 1:22 am
|
26. MART 2015.
DO SADA NAJBOLJI POGLED NA OBLAK PRAŠINE,
KOJI JE PROLETEO PORED CRNE RUPE U CENTRU MLEČNOG PUTA
Posmatranja sa VLT potvrdjuju, da je G2 dobro podneo približavanje i da je kompaktan objekt. Maja 2014. godine, gasoviti oblak prašine, G2 se priblizio supermasivnoj crnoj rupi u centru Mlečnog Puta, toliko blizu, kao nikada do sada – i to je dobro podneo, očito bez oštećenja. Najbolja merenja ovog objekta uopšte, sprovedena sa Very Large Teleskopom od ESO, od strane naučnog tima Univerziteta u Kelnu i pokazuju da G2 prilikom prolaska nije bio primetno rastegnut i da je i dalje veoma kompaktan. Najverovatnije se radi o mladoj zvezdi sa masivnim jezgrom koja još uvek prikuplja materiju. Sama crna rupa do sada nije pokazala pojačanje aktivnosti.
Supermasivna crna rupa sa masom koja je četri miliona puta veća od mase Sunca, nalazi se u srcu Mlečnog Puta. Okružena je malom grupom svetlih zvezda. Uz to je tokom prošlih nekoliko godina praćen tajanstven oblak prašine nazvan G2, koji se kretao u pravcu crne rupe. Najveća blizina, koja se označava i kao peribotron, dogodila se u maju 2014. godine.
S obzirom na jake privlačne sile u ovoj oblasti snažne gravitacije, pretpostavljalo se, da će oblak biti rastrgnut i razasut duž njegove orbite. Jedan deo ove materije bi onda nahranio crnu rupu, što bi dovelo do iznenadnog bljeska ili drugih pokazatelja, da je taj monstrum upravo imao neobičan obrok. Da bi se ovaj redak dogadjaj posmatrao, grupa astronoma je sa velikim teleskopima u toku proteklih godina, svuda u svetu sistematski pažljivo istraživala oblast u galaktičkom centru.
Medju njima se nalazio i tim oko Andreasa Eckarta sa Univerziteta u Kelnu, koji je tu oblast godinama posmatrao sa Very Large Teleskopom (VLT) od ESO, [1] uključujući i nova posmatranja za vreme kritične faze izmedju februara i septembra 2014. godine, dakle kratko pre i posle peribotron-dogadjaja. Rezultati novih posmatranja se poklapaju sa ranijim posmatranjima sa Kek-teleskopom na Havajima. [2]
Snimci u infracrvenom svetlu koje potiče od svetlucavog vodonika, dokazuju, da je oblak i pre i posle svog najvećeg približavanja crnoj rupi, bio i ostao kompaktan.
SINFONI-instrument na VLT-u ne pruža samo veoma oštre slike, nego i rastavlja infracrveno svetlo u njegove spektralne boje i sa time omogućuje odredjivanje brzine oblaka. [3] Tako je otkriveno da se oblak, posle najvećeg približavanja, kretao brzinom od oko deset miliona kilometara na sat u suprotnom pravcu od Zemlje. Pošto je obišao crnu rupu, kretao se prema merenjima, brzinom od dvanaest miliona kilometara na sat u pravcu Zemlje.
Florijan Peissker, doktorant na Univerzitetu u Kelnu, koji je obavio najveći deo merenja kaže: „Biti na teleskopu i pri tome posmatrati kako podaci pristižu u stvarnom vremenu, bilo je fascinirajuće iskustvo. „ Monika Valencia-S. postdoktorantkinja i takodje sa Univerziteta u Kelnu, koja se bavila zahtevnom obradom podataka, dodaje: „Bilo je upečatljivo gledati, kako svetlucanje iz oblaka prašine, pre i posle tačke najvećeg približavanja ostaje jednake jačine.“
Iako su ranija posmatranja davala utisak da je G2 izobličen, nova posmatranja nisu potvrdila da je oblak značajno promenjen. Niti je bio vidljivo razvučen, niti su merene brzine drugačije rasporedjene.
Dodatnim posmatranjima sa SINFONI-instrumentom, tim je napravio niz posmatranja polarizacije svetla, koje potiče iz oblasti supermasivne crne rupe, sa NACO-instrumentima na VLT-u. Ova, do sada, najbolja posmatranja pojašnjavaju, da je ponašanje materije, koja je povučena u pravcu crne rupe, veoma stabilno i – da do sada – nije bilo smetnji od usisane materije iz G2-oblaka.
Otpornost oblaka prašine prema ekstremnim gravitacionim privlačnim silama tako blizu crne rupe je takva, da će pre okružiti jedan gust objekt koji ima masivno jezgro, nego da se radi o paperjastom slobodnom letećem oblaku. Ovu tezu potvrdjuje činjenica, da do sada fali dokaz da se monstrum u centru hrani materijom, jer bi to inače dovelo da svetlije pojave i pojačane aktivnosti.
Andreas Eckart sumira nove podatke ovako: „Mi smo pogledali najnovije podatke, posebno one iz faze iz 2014. godine, kada je bilo najveće približavanje crnoj rupi. Ne možemo da potvrdimo značajno širenje izvora. On se bez sumnje ne ponaša kao oblak prašine bez jezgra. Polazimo od toga, da se radi o mladoj zvezdi koja je ušuškana u prašinu.“
Beleške
[1] Ovde se radi o veoma zahtevnim posmatranjima, jer je oblast sakrivena iza gustog oblaka prašine, što donosi potrebnu posmatranja u infracrvenom svetlu. Pri tome se ovakvi dogadjaji javljaju veoma blizu crne rupe, zbog čega je potrebno korištenje adaptivne optike, da bi se dobile slike koje su dovoljno oštre. Tim naučnika je iskoristio SINFONI-instrument i NACO-instrument na Very Large Teleskopu od ESO, kako bi mogli da posmatraju oblast oko centralne crne rupe.
[2] Nova merenja sa VLT su oba oštrija (jer su napravljena u oblasti kratkotalasnih dužina) i sadrže dodatna merenja brzine putem SINFONI i polarizaciona merenja sa NACO-instrumentom.
[3] Pošto se oblak prašine kreće relativno prema Zemlji – pre tačke najveće blizine crnoj rupi, od Zemlje i posle toga, prema Zemlji, Doplerov efekat menja posmatrane talasne dužine svetla. Te promene talasnih dužina mogu da se mere sa osetljivim spektrografima, kao što je SINFONI-instrument na VLT-u. Takodje je moguće meriti rasipanje brzina materije, koje su bile očekivane, kada bi se oblak duž svoje putanje u velikoj meri raširio, kako je u prošlosti već izveštavano.
Supermasivna crna rupa sa masom koja je četri miliona puta veća od mase Sunca, nalazi se u srcu Mlečnog Puta. Okružena je malom grupom svetlih zvezda. Uz to je tokom prošlih nekoliko godina praćen tajanstven oblak prašine nazvan G2, koji se kretao u pravcu crne rupe. Najveća blizina, koja se označava i kao peribotron, dogodila se u maju 2014. godine.
S obzirom na jake privlačne sile u ovoj oblasti snažne gravitacije, pretpostavljalo se, da će oblak biti rastrgnut i razasut duž njegove orbite. Jedan deo ove materije bi onda nahranio crnu rupu, što bi dovelo do iznenadnog bljeska ili drugih pokazatelja, da je taj monstrum upravo imao neobičan obrok. Da bi se ovaj redak dogadjaj posmatrao, grupa astronoma je sa velikim teleskopima u toku proteklih godina, svuda u svetu sistematski pažljivo istraživala oblast u galaktičkom centru.
Medju njima se nalazio i tim oko Andreasa Eckarta sa Univerziteta u Kelnu, koji je tu oblast godinama posmatrao sa Very Large Teleskopom (VLT) od ESO, [1] uključujući i nova posmatranja za vreme kritične faze izmedju februara i septembra 2014. godine, dakle kratko pre i posle peribotron-dogadjaja. Rezultati novih posmatranja se poklapaju sa ranijim posmatranjima sa Kek-teleskopom na Havajima. [2]
Snimci u infracrvenom svetlu koje potiče od svetlucavog vodonika, dokazuju, da je oblak i pre i posle svog najvećeg približavanja crnoj rupi, bio i ostao kompaktan.
SINFONI-instrument na VLT-u ne pruža samo veoma oštre slike, nego i rastavlja infracrveno svetlo u njegove spektralne boje i sa time omogućuje odredjivanje brzine oblaka. [3] Tako je otkriveno da se oblak, posle najvećeg približavanja, kretao brzinom od oko deset miliona kilometara na sat u suprotnom pravcu od Zemlje. Pošto je obišao crnu rupu, kretao se prema merenjima, brzinom od dvanaest miliona kilometara na sat u pravcu Zemlje.
Florijan Peissker, doktorant na Univerzitetu u Kelnu, koji je obavio najveći deo merenja kaže: „Biti na teleskopu i pri tome posmatrati kako podaci pristižu u stvarnom vremenu, bilo je fascinirajuće iskustvo. „ Monika Valencia-S. postdoktorantkinja i takodje sa Univerziteta u Kelnu, koja se bavila zahtevnom obradom podataka, dodaje: „Bilo je upečatljivo gledati, kako svetlucanje iz oblaka prašine, pre i posle tačke najvećeg približavanja ostaje jednake jačine.“
Iako su ranija posmatranja davala utisak da je G2 izobličen, nova posmatranja nisu potvrdila da je oblak značajno promenjen. Niti je bio vidljivo razvučen, niti su merene brzine drugačije rasporedjene.
Dodatnim posmatranjima sa SINFONI-instrumentom, tim je napravio niz posmatranja polarizacije svetla, koje potiče iz oblasti supermasivne crne rupe, sa NACO-instrumentima na VLT-u. Ova, do sada, najbolja posmatranja pojašnjavaju, da je ponašanje materije, koja je povučena u pravcu crne rupe, veoma stabilno i – da do sada – nije bilo smetnji od usisane materije iz G2-oblaka.
Otpornost oblaka prašine prema ekstremnim gravitacionim privlačnim silama tako blizu crne rupe je takva, da će pre okružiti jedan gust objekt koji ima masivno jezgro, nego da se radi o paperjastom slobodnom letećem oblaku. Ovu tezu potvrdjuje činjenica, da do sada fali dokaz da se monstrum u centru hrani materijom, jer bi to inače dovelo da svetlije pojave i pojačane aktivnosti.
Andreas Eckart sumira nove podatke ovako: „Mi smo pogledali najnovije podatke, posebno one iz faze iz 2014. godine, kada je bilo najveće približavanje crnoj rupi. Ne možemo da potvrdimo značajno širenje izvora. On se bez sumnje ne ponaša kao oblak prašine bez jezgra. Polazimo od toga, da se radi o mladoj zvezdi koja je ušuškana u prašinu.“
 |
Beleške
[1] Ovde se radi o veoma zahtevnim posmatranjima, jer je oblast sakrivena iza gustog oblaka prašine, što donosi potrebnu posmatranja u infracrvenom svetlu. Pri tome se ovakvi dogadjaji javljaju veoma blizu crne rupe, zbog čega je potrebno korištenje adaptivne optike, da bi se dobile slike koje su dovoljno oštre. Tim naučnika je iskoristio SINFONI-instrument i NACO-instrument na Very Large Teleskopu od ESO, kako bi mogli da posmatraju oblast oko centralne crne rupe.
[2] Nova merenja sa VLT su oba oštrija (jer su napravljena u oblasti kratkotalasnih dužina) i sadrže dodatna merenja brzine putem SINFONI i polarizaciona merenja sa NACO-instrumentom.
[3] Pošto se oblak prašine kreće relativno prema Zemlji – pre tačke najveće blizine crnoj rupi, od Zemlje i posle toga, prema Zemlji, Doplerov efekat menja posmatrane talasne dužine svetla. Te promene talasnih dužina mogu da se mere sa osetljivim spektrografima, kao što je SINFONI-instrument na VLT-u. Takodje je moguće meriti rasipanje brzina materije, koje su bile očekivane, kada bi se oblak duž svoje putanje u velikoj meri raširio, kako je u prošlosti već izveštavano.
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:49 pm; ukupno mijenjano 2 put/a.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 1:02 am
|
23. MART 2015.
TAJANSTVENA EKSPLOZIJA IZ 17. VEKA OBJASNJENA KROZ SUDAR ZVEZDA
APEX-ova posmatranja rešavaju misteriju Nova Vulpeculae 1670
Nova posmatranja APEX i drugih teleskopa otkrivaju da ono što su evropski astronomi mogli da uoče na nebu 1670. godine nije bila nova, već veoma agresivan sudar zvezda. Događaj je bio toliko spektakularan da se mogao posmatrati golim okom u svojoj početnoj fazi, ali su njegovi ostaci toliko slabog sjaja da je bila potreba temeljna analiza submilimetarskim teleskopima ne bi li se 340 godine kasnije rešila ova misterija. Rezultati će biti objavljeni u časopisu Nature 23. marta 2015. godine.
Neki od velikih astronoma 17. veka, poput Hevelija - oca lunarne katrografije i Kasinija, sa pažnjom su dokumentovali pojavu nove zvezde na nebu 1670. godine. Hevelije je opisao ovu zvezdu kao nova sub capite Cygni - tj. nova zvezda ispod glave Labuda - dok je astronomima poznata pod imenom Nova Vulpeculae 1670 [1]. Istorijski zapisi o novama su retki i od velike važnosti za modernu astronomiju. Nova Vul 1670 je istovremeno i najstarija i nova najslabijeg sjaja, koja je ikada zabeležena.
Vodeći autor nove studije, Tomasy Kamiński (ESO i Max Planck Institut za radio astronomiju, Bon, Nemačka) objašnjava: "Ovaj objekat se mnogo godina smatrao novom, ali što se više proučavao to je sve manje ličio na novu - ili bilo koju drugu vrstu zvezdane eksplozije".
Kada se prvi put pojavila, Nova Vul 1670 je bila vidljiva golim okom i menjala je svoj sjaj tokom naredne dve godine. Zatim je nestala, pa se ponovo još dva puta pojavila, da bi na kraju nestala zauvek. Iako je dobro dokumentovana u vreme svoje prve pojave, astronomima tadašnjeg vremena je falila oprema koja je potrebna da bi se rešija misterija ove naizged nove i njenog neobičnog ponašanja.
Tokom dvadesetog veka, astronomi su došli do saznanja da se većina novih može objasniti eksplozivnim procesima između dvojnih zvezda. Međutim, Nova Vul 1670 se nije dobro uklapala u ove modele i ostala je enigmatična.
Čak i sa sve većom moći teleskopa, dugo se verovalo da ovaj događaj nije ostavio traga i tek je 1980ih godina tim astronoma uspeo da detektuje slabašnu planetarnu maglinu koja je okruživala lokaciju za koju se sumnjalo da je mesto boravka ove nekadašnje zvezde. Iako su ovi novi pronalasci uspostavili neku vezu sa događajem iz 1670. godine, nisu uspeli da daju nove informacije o pravoj prirodi događaja kojem su svedočili stanovnici Evrope pre više od tri stotine godina.
Tomasz Kamiński dodaje: "Sada smo ispitali ovo područje na submilimetarskim i radio talasnim dužinama. Došli smo do saznanja da je okruženje ovog remnanta uronjeno u hladni gas bogat molekulima, sa veoma neobičnim hemijskim sastavom."
Pored APEX-a, tim je koristio i Submillimeter Array (SMA) i Efelsberg radio teleskop kako bi otkrili o kakvom se hemijskom sastavu rad i da bi izmerili količinu različitih izotopa u gasu. Skupa, ova merenja dala su detaljan opis datog područja, što dozvoljava naučnicima da procene odakle bi ovakav materijal mogao da se dolazi.
Tim je otkrio da je masa hladnog materijala i suviše velika da bi bila proizvedena u eksploziji nove, te da su odnosi merenih izotopa u okolini Nova Vul 1670 drugačiji od onih koji se očekuju. Ali, ako to nije bila nova, šta se zapravo desilo?
Odgovor je da se radi o spektakularnom sudaru dveju zvezda, mnogo sjajnijim od nove, ali manje sjajnom od supernove, koji proizvodi fenomen pod imenom crvena nova. Ovo su veoma retki događaji u kojima zvezde eksplodiraju zbog spajanja sa drugim zvezdama, ispuštajući materijal iz svoje unutrašnjosti u okolni prostor, nakon čega se vidi ostatak slabog sjaja uronjen u hladni omotač bogat molekulima i prašinom. Ova nova klasa zvezdanih eksplozija odgovara onome što vidimo kod Nova Vul 1670 događaja praktično u potpunosti.
Ko-autor Karl Menten (Max Planck Institut za radio-astronomiju, Bon, Nemačka) zaključuje: "Ovakav vid otkrića je najzabavniji - kada otkrijete nešto potpuno neočekivano!".
Beleške
[1] Ovaj objekat se nalazi u granicama sazvežđa Vulpecula (Lisica), tik uz sazveže Cygnus (Labud). Često se naziva Nova Vul 1670 ili CK Vulpeculae, što je njena nomenklatura promenljive zvezde.
Neki od velikih astronoma 17. veka, poput Hevelija - oca lunarne katrografije i Kasinija, sa pažnjom su dokumentovali pojavu nove zvezde na nebu 1670. godine. Hevelije je opisao ovu zvezdu kao nova sub capite Cygni - tj. nova zvezda ispod glave Labuda - dok je astronomima poznata pod imenom Nova Vulpeculae 1670 [1]. Istorijski zapisi o novama su retki i od velike važnosti za modernu astronomiju. Nova Vul 1670 je istovremeno i najstarija i nova najslabijeg sjaja, koja je ikada zabeležena.
Vodeći autor nove studije, Tomasy Kamiński (ESO i Max Planck Institut za radio astronomiju, Bon, Nemačka) objašnjava: "Ovaj objekat se mnogo godina smatrao novom, ali što se više proučavao to je sve manje ličio na novu - ili bilo koju drugu vrstu zvezdane eksplozije".
Kada se prvi put pojavila, Nova Vul 1670 je bila vidljiva golim okom i menjala je svoj sjaj tokom naredne dve godine. Zatim je nestala, pa se ponovo još dva puta pojavila, da bi na kraju nestala zauvek. Iako je dobro dokumentovana u vreme svoje prve pojave, astronomima tadašnjeg vremena je falila oprema koja je potrebna da bi se rešija misterija ove naizged nove i njenog neobičnog ponašanja.
Tokom dvadesetog veka, astronomi su došli do saznanja da se većina novih može objasniti eksplozivnim procesima između dvojnih zvezda. Međutim, Nova Vul 1670 se nije dobro uklapala u ove modele i ostala je enigmatična.
Čak i sa sve većom moći teleskopa, dugo se verovalo da ovaj događaj nije ostavio traga i tek je 1980ih godina tim astronoma uspeo da detektuje slabašnu planetarnu maglinu koja je okruživala lokaciju za koju se sumnjalo da je mesto boravka ove nekadašnje zvezde. Iako su ovi novi pronalasci uspostavili neku vezu sa događajem iz 1670. godine, nisu uspeli da daju nove informacije o pravoj prirodi događaja kojem su svedočili stanovnici Evrope pre više od tri stotine godina.
Tomasz Kamiński dodaje: "Sada smo ispitali ovo područje na submilimetarskim i radio talasnim dužinama. Došli smo do saznanja da je okruženje ovog remnanta uronjeno u hladni gas bogat molekulima, sa veoma neobičnim hemijskim sastavom."
Pored APEX-a, tim je koristio i Submillimeter Array (SMA) i Efelsberg radio teleskop kako bi otkrili o kakvom se hemijskom sastavu rad i da bi izmerili količinu različitih izotopa u gasu. Skupa, ova merenja dala su detaljan opis datog područja, što dozvoljava naučnicima da procene odakle bi ovakav materijal mogao da se dolazi.
Tim je otkrio da je masa hladnog materijala i suviše velika da bi bila proizvedena u eksploziji nove, te da su odnosi merenih izotopa u okolini Nova Vul 1670 drugačiji od onih koji se očekuju. Ali, ako to nije bila nova, šta se zapravo desilo?
Odgovor je da se radi o spektakularnom sudaru dveju zvezda, mnogo sjajnijim od nove, ali manje sjajnom od supernove, koji proizvodi fenomen pod imenom crvena nova. Ovo su veoma retki događaji u kojima zvezde eksplodiraju zbog spajanja sa drugim zvezdama, ispuštajući materijal iz svoje unutrašnjosti u okolni prostor, nakon čega se vidi ostatak slabog sjaja uronjen u hladni omotač bogat molekulima i prašinom. Ova nova klasa zvezdanih eksplozija odgovara onome što vidimo kod Nova Vul 1670 događaja praktično u potpunosti.
Ko-autor Karl Menten (Max Planck Institut za radio-astronomiju, Bon, Nemačka) zaključuje: "Ovakav vid otkrića je najzabavniji - kada otkrijete nešto potpuno neočekivano!".
 |
Beleške
[1] Ovaj objekat se nalazi u granicama sazvežđa Vulpecula (Lisica), tik uz sazveže Cygnus (Labud). Često se naziva Nova Vul 1670 ili CK Vulpeculae, što je njena nomenklatura promenljive zvezde.
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:50 pm; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 12:40 am
|
11. MART 2015
DIVNA KOMPOZICIJA NOVIH ZVEZDA
Ovaj dramatični predeo južnog sazvežđa Ara (Oltar) sadrži skriveno blago nebeskih objekata. Zvezdana jata, emisione magline i regioni aktivnog formiranja zvezda, samo su neki od blaga posmatranih u ovom regionu koji se od Zemlje nalazi na oko 4000 svetlosnih godina. Ova divna, nova slika je najdetaljniji pregled ovog dela neba do sada i slikana je uz pomoć VLT teleskopa za preglede u ESO opservatoriji na Paranalu u Čileu.
U centru slike nalazi se razvejano jato NGC 6193, koje sarži oko trideset jarkih zvezda i čini srž Ara OB1 skupine. Dve najsjajnije zvezde su veoma topli zvezdani džinovi. Zajedno, one predstavljaju glavni izvor osevetljenja za Rim maglinu ili NGC 6188, koja se nalazi u blizini i vidi se desno od jata na slici.
Otvoreno (razvejano ili rasejano) zvezdano jato je velika grupa slabije povezanih zvezda koje nisu još uvek u potpunosti odlutale od mesta njihovog inicijalnog formiranja. OB asocijacije se sastoje uglavnom od veoma mladih plavo-belih zvezda, koje su oko 100 000 puta sjajnije od Sunca i oko 10-50 puta veće mase.
Rim maglina je uočljivi zid tamnih i svetlih oblaka koji označava granicu izmedju regiona sa aktivnim formiranjem zvezda unutar molekularnog oblaka, poznatog kao RCW 108 i ostatka asocijacije [1]. Okolina RCW 108 se uglavnom sastoji od vodonika - osnovnog sastojka za formiranje zvezda. Ovakvi regioni su poznati pod imenom H II regioni.
Formiranje naredne generacije zvezda u okolnim oblacima gasa i prašine se najverovatnije dešava pod uticajem ultraljubičastog zračenja i jakih zvezdanih vetrova sa zvezda iz NGC 6193. Fragmenti oblaka kolapsiraju i zagrevaju se, da bi eventualno formirali nove zvezde.
Simultano sa stvaranjem zvezda u oblacima, dolazi i do njihove erozije pod uticajem vetrova i zračenja zvezda, kao i silovitih eskplozija supernova. Zbog ove pojave, regioni u kojima se formiraju zvezde - H II regioni imaju životni vek od samo nekoliko milion godina. Proces formiranja zvezda nije veoma efikasan, s obzirom da se samo oko 10% materijala koji učestvuju u procesu iskoristi, dok se ostatak "razduva" u okolni prostor.
Rim maglina pokazuje znake rane faze stvaranja "stubova", što znači da bi u budućnosti mogla da bude slična drugim dobro poznatim regionima formiranja zvazeda kao što su Orao maglina (Messier 16, koja sadrži čuvene Stubove stvaranja) i Kupasta maglina (deo NGC 2264). Ova slika je zapravo sastavljena od nešto više od 500 zasebnih slika koje su slikane kroz različite filtere na VLT teleskopu za preglede. Ukupno vreme ekspozicije je oko 56 časova. Ovo je najdetaljnija slika datog regiona koja je ikada napravljena.[/justify]
 |
Beleške
[1]Ova maglina stekla je skromnu slavu među astronomima pošto je prethodna njena slika korišćena kao omot DVD-a za distribuciju kolekcije sofrvera za astronome koje je sakupio ESO - Scisoft i čija je najnovija verzija objavljena pre nekoliko nedelja. Stoga je ova maglina postala poznata kao Scisoft maglina.
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:51 pm; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 12:31 am
|
05. Mart 2015.
MARS - PLANETA KOJA JE IZGUBILA OKEAN VODE
Prema najnovijim istraživanjima, na Marsu je postojao prastari okean koji je sadržao više vode nego Zemljin Arktički okean i pokrivao je površinu veću od one koju prekriva Atlantski okean. Međunarodni tim naučnika koristio je ESO Veoma veliki teleskop, kao i instrumente na W.M. Kek opservatoriji i NASA Infracrveni teleskop, kako bi posmatrao atmsoferu ove planete i mapirao karakteristike vode u različitim delovima Marsove atmosfere tokom perioda od šest godina. Ovo su prve mape ove vrste. Rezultati su objavljeni danas u časopisu Science.
Pre oko 4 milijarde godina, mlada planeta Mars imala je dovoljno vode da preplavi celu njenu površinu dubine oko 140 metara. Verovatniji scenario je da se tečnost skoncentrisala u određenom regionu i formirala okean, koji je okupirao skoro polovinu Marosve severne hemisfere. U nekim delovima ovaj okean je dostizao dubinu od čak 1,6 kilometara.
"Naša studija pruža čvrstu procenu količinu vode na Mars u prošlosti, mereći koliko vode je izgubio u svemir", rekao je Geronimo Vilanueva, naučnik koji radi u Godarad centru za svemirske letove u NASA-i i glavni autor ovog naučnog rada." Ovaj rad će nam pomoći da bolje razumemo istoriju kretanja vode na Marsu."
Najnovije procene temelje se na detaljnim opservacijama dve neznatno razmiličite forme vode u Marsovoj atmosferi. Jedna je poznata i sastoji se od dva vodonikova i jednog kiseonikovog atoma H2O. Druga forma vode je HDO, ili poluteška voda, prirodna varijacija u kojoj je jedan vodonikov atom zamenjen težim elementom, deutereijumom.
S obzirom da je deuterijumska voda teža od obične, ona teže isparava u međuplanetarni prostor. Ovo znači da što je veći gubitak vode sa planete, veći je odnos između HDO i H2O u vodi koja nije isparila [1].
Naučnici su pronašli razliku u otisku ova dva tipa vide uz pomoć ESO Veoma velikog teleskopa u Čileu, kao i uz pomoć instrumenata na Kek opsrevatoriji i NASA Infracrvenom teleskopu na Havajima [2]. Upoređujući odnos HDO i H2O, naučnici su izmerili za koliko se udeo HDO povećao i time koliko je vode pobeglo u svemir. Na ovaj način, moguće je proceniti količinu vode na Marsu u prošlosti.
Tokom israživanja, tim naučnika je konstantno vršio mapiranje distribucije H2O i HDO tokom šest zemaljskih godina - što je oko tri godine na Marsu - a kao rezultat dobili su procenu koncentracije svake forme pojedinačno, kao i nihov međusobni odnos. Mapa otkriva i sezonske promene i mikroklimu, iako je sadašnji Mars praktično pustinja.
Uli Keufl, naučnik iz ESO-a, koji je bio zadužen za izgradnju instrumenta korišćenog u ovoj studiji, a ujedno i koautor ove studije, dodaje: "Još jednom sam oduševljen koliko su moćna daljinska posmatranja drugih planeta, koristeći astronomske teleskope: pronašli smo drevni okean koji je bio udaljen više od 100 miliona kilometara!"
Tim je posebno bio zainteresovan za regione oko polova, jer su polarne kape na Marsu najveći rezervoari vode. Smatra se da se voda koja se tamo nalazi svedoči o evolcuiji vode na Marsu iz nojevskog perioda, koji se završio pre 3.7 milijardi godina.
Najnoviji rezultati pokazuju da je atmosferska voda u blizini polarnog regiona za faktor sedam prisutnija od okeanske vode u Zemljinoj atmosferi. Ovo implicira da je voda u stalnom ledu na Marsu osmostruko više koncentrisanija. Mars je najverovatnije izgubio oko 6,5 puta veću količinu vode od one koja je sadržana u polarnim kapama kako bi omogućila tako visok nivo koncentracije. Zapremina Marsovog ranog okeana morala je iznositi najmanje 20 miliona kubnih kilometara.
Na osnovu posmatranja površine Marsa danas, najverovatnija lokacija okeana bila je Severna ravan, koja je dugo smatrana kandidatom zbog svoje udubljenosti. Pretpostavlja se da je prastari okean pokrivao 19% površine planete - radi poređenja, Atlantski okean pokriva oko 17% Zemljine površine.
"Ako uzmemo u obzir da je Mars izgubio toliku količinu vode, vrlo je verovatno da je planeta bila pokrivena vodom duži vremenski period nego što se prethodno mislio, sugerišući da je planeta bila nastanjiva duže vremena", rekao je Mihael Muma, viši naučni saradnik u Godard centru i drugi autor na naučnom radu.
Postoji mogućnost da je Mars jednom imao čak i više vode, i da se jedan deo nalazi ispod površine. S obzirom da mapa otkriva mikroklimu površine i promene u koncentraciji atmosferske vode tokom vremena, mapa može i dalje biti korisna za otkrivanje podzemnih skladišta vode.
Pre oko 4 milijarde godina, mlada planeta Mars imala je dovoljno vode da preplavi celu njenu površinu dubine oko 140 metara. Verovatniji scenario je da se tečnost skoncentrisala u određenom regionu i formirala okean, koji je okupirao skoro polovinu Marosve severne hemisfere. U nekim delovima ovaj okean je dostizao dubinu od čak 1,6 kilometara.
"Naša studija pruža čvrstu procenu količinu vode na Mars u prošlosti, mereći koliko vode je izgubio u svemir", rekao je Geronimo Vilanueva, naučnik koji radi u Godarad centru za svemirske letove u NASA-i i glavni autor ovog naučnog rada." Ovaj rad će nam pomoći da bolje razumemo istoriju kretanja vode na Marsu."
Najnovije procene temelje se na detaljnim opservacijama dve neznatno razmiličite forme vode u Marsovoj atmosferi. Jedna je poznata i sastoji se od dva vodonikova i jednog kiseonikovog atoma H2O. Druga forma vode je HDO, ili poluteška voda, prirodna varijacija u kojoj je jedan vodonikov atom zamenjen težim elementom, deutereijumom.
S obzirom da je deuterijumska voda teža od obične, ona teže isparava u međuplanetarni prostor. Ovo znači da što je veći gubitak vode sa planete, veći je odnos između HDO i H2O u vodi koja nije isparila [1].
Naučnici su pronašli razliku u otisku ova dva tipa vide uz pomoć ESO Veoma velikog teleskopa u Čileu, kao i uz pomoć instrumenata na Kek opsrevatoriji i NASA Infracrvenom teleskopu na Havajima [2]. Upoređujući odnos HDO i H2O, naučnici su izmerili za koliko se udeo HDO povećao i time koliko je vode pobeglo u svemir. Na ovaj način, moguće je proceniti količinu vode na Marsu u prošlosti.
Tokom israživanja, tim naučnika je konstantno vršio mapiranje distribucije H2O i HDO tokom šest zemaljskih godina - što je oko tri godine na Marsu - a kao rezultat dobili su procenu koncentracije svake forme pojedinačno, kao i nihov međusobni odnos. Mapa otkriva i sezonske promene i mikroklimu, iako je sadašnji Mars praktično pustinja.
Uli Keufl, naučnik iz ESO-a, koji je bio zadužen za izgradnju instrumenta korišćenog u ovoj studiji, a ujedno i koautor ove studije, dodaje: "Još jednom sam oduševljen koliko su moćna daljinska posmatranja drugih planeta, koristeći astronomske teleskope: pronašli smo drevni okean koji je bio udaljen više od 100 miliona kilometara!"
Tim je posebno bio zainteresovan za regione oko polova, jer su polarne kape na Marsu najveći rezervoari vode. Smatra se da se voda koja se tamo nalazi svedoči o evolcuiji vode na Marsu iz nojevskog perioda, koji se završio pre 3.7 milijardi godina.
Najnoviji rezultati pokazuju da je atmosferska voda u blizini polarnog regiona za faktor sedam prisutnija od okeanske vode u Zemljinoj atmosferi. Ovo implicira da je voda u stalnom ledu na Marsu osmostruko više koncentrisanija. Mars je najverovatnije izgubio oko 6,5 puta veću količinu vode od one koja je sadržana u polarnim kapama kako bi omogućila tako visok nivo koncentracije. Zapremina Marsovog ranog okeana morala je iznositi najmanje 20 miliona kubnih kilometara.
Na osnovu posmatranja površine Marsa danas, najverovatnija lokacija okeana bila je Severna ravan, koja je dugo smatrana kandidatom zbog svoje udubljenosti. Pretpostavlja se da je prastari okean pokrivao 19% površine planete - radi poređenja, Atlantski okean pokriva oko 17% Zemljine površine.
"Ako uzmemo u obzir da je Mars izgubio toliku količinu vode, vrlo je verovatno da je planeta bila pokrivena vodom duži vremenski period nego što se prethodno mislio, sugerišući da je planeta bila nastanjiva duže vremena", rekao je Mihael Muma, viši naučni saradnik u Godard centru i drugi autor na naučnom radu.
Postoji mogućnost da je Mars jednom imao čak i više vode, i da se jedan deo nalazi ispod površine. S obzirom da mapa otkriva mikroklimu površine i promene u koncentraciji atmosferske vode tokom vremena, mapa može i dalje biti korisna za otkrivanje podzemnih skladišta vode.
 |
Beleške
[1] U okeanima na Zemlji na svaki HDO molekul postoji 3200 molekula H2O.
[2] Iako sonde na Marsovoj površini i orbiteri mogu da daju mnogo detaljnija in situ merenja, oni ipak ne mogu da vrše monitoring celokupne marsovske atmosfere. Ovo se najbolje postiže uz pomoć infracrvenih spektrografa na velikim teleskopima lociranim na Zemlji.
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:52 pm; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 12:23 am
|
2. MART 2015.
STARA GALAKSIJA U MLADOM SVEMIRU
ALMA i VLT ispituju začuđujuće naprednu i prašnjavu galaksiju
Astronomi su u jednoj od najstarijih galaksija i najudaljenijem zvezdanom porodilštu u svemiru pronašli tragove prašine i dokaz koji ukazuje na veoma brzu evoluciju galaksija nakon Velikog praska. Najnovije opsevracije uz pomoć teleskopa ALMA ukazale su na slabi signal koji potiče iz hladnih oblaka prašine u galaksiji A1689-zD1, a uz pomoć ESO Veoma velikog teleskopa astronomi su uspeli da izmere njenu udaljenost.
Tim astronoma koji je predvodio Darah Vatson sa Univerziteta u Kopenhagenu, koristio je instrument X-shooter na ESO Veoma velikom teleskopu, kao i teleskop ALMA kako bi posmatrao jednu od najmlađih i najudaljenijih galaksija u svemiru. Bili su vrlo iznenađeni kada su otkrili da je ovaj sistem mnogo više razvijen nego što su očekivali. U jednom delu galaksije nalazilo se mnogo prašine kao u veoma zrelim galaksijama, kao što je Mlečni put. Prašina poput ove je od ključne važnosti za nastanak života, jer su od nje nastale planete, složeni molekuli i standardne zvezde.
Meta koju su posmatrali nosi naziv A1689-zD1 [1]. Ovu galaksiju je jedino moguće posmatrati iz razloga što je njenu slabašnu vidljivost pojačao efekat gravitacionig sočiva, prouzrokovan spektakularnim jatom galaksija Abell 1689, koji se nalazi između nas i posmatranog objekta. Bez gravitacione asistencije, signal ove galaksije bi bio preslab i ne bi ga mogli detektovati.
Glalaksiju A1689-zD1 vidimo u vreme kada je svemir bio star 700 miliona godina - samo 5% od njegovog ukupne straosti [2]. U pitanju je relativno skroman sistem - mnogo manje masivan i sjajan u poređenju sa drugim objektima koji su bili proučavani u ovoj fazi ranog univerzuma, a samim tim i tipičniji primer galaksije iz tog vremena.
Astronomi su posmatrali galaksiju A1689-zD1 u periodu rejonizacije, kada su prve zvezde obasjale svemir, koji je postao prozračan, što je označilo kraj mračne ere. Naučnici su se iznenadili kada su u galasksiji, za koju su očekivali da izgleda kao tek formirani sistem, snimili bogatstvo hemisjkih elemenata i međuzvezdane prašine.
"Nakon što smo potvrdili udaljenost galaksije uz pomoć VLT-a", nastavlja Darah Vatson, "shvatili smo da je ALMA već snimila ovaj objekat. Nismo očekivali da ćemo pronaći mnogo toga, ali smo svi bili veoma iznenađeni kada smo shvatili da ALMA ne samo da je posmatrala objekat, nego da je potvrdila jasnu detekciju signala. Jedan od glavnih ciljeva opservatorije ALMA je da pronađe galaksije u ranom svemiru koje sadrže hladani gas i prašinu i u tome je uspela!"
Galaksija je trebala da bude kosmičko mladunče - ali se pokazalo kao vrlo napredno mladunče. U ovoj fazi razvoja očekuje se da ima manjak težih elemenata - bilo šta što je teže od vodonika ili helijuma u astronomiji se naziva metalima. Oni nastaju u utrobama zvezda i bivaju razvejani u okolinu nakon što zvezda eksplodira ili nestane na drugi način. Ovaj proces je neophodno ponoviti veliki broj puta, kako bi količina težih elemenata poput ugljenika, kiseonika i azota bila značajnija.
Na veliko iznenađenje, galaksija A1689-zD1 emituje veliku količinu radijacije u dalekom infracrvenom delu spektra [3], što ukazuje na to da je prozivela veliki broj zvezda i značajnu količinu metala i otkrila da ne sadrži samo prašinu, nego odnos prašine i gasa koji je sličan u galaksijama mnogo starijim od ove.
"Iako je tačano poreklo galaktičke prašine nepoznato i dalje", objašnjava Darah Vatson, "naša posmatranja ukazuju na to da se njeno nastajanje dešavalo veoma ubrzano, za samo 500 miliona godina od početka formiranja prvih zvezda u svemiru - veoma mali vremesnki period na kosmološkoj vremenskoj skali, uzimajući u obzir da većina zvezda živi po nekoliko milijardi godina."
Rezultati ukazuju na to da je A1689-zD1 proizvodila zvezde srednjim tempom počevši negde oko 560 miliona godina nakon Velikog praska ili da je prošla kroz period masovnog nastanka zvezda veoma ubrzanim tempom, nakon čega je ušla u malo mirniju i sporiju fazu nastanka zvezda.
Pre dobijanaj ovih rezultata, postojala je izvesna zabrinutost među astronomima da galaksije poput ovih neće moći da se detektuju na ovaj način, ali je samo uz pomoć kratkotrajnih opservacija ALMA detektovala A1689-zD1.
Kirsten Knudsen (Čalmers tehnološki univerzitet u Švedskoj), ko-autor naučnog rada dodaje:"Ova neočekivano prašnjava galaksija je izgleda žurila da stvroi prvu generaciju mladih zvezda. U budućnosti, ALMA će nam pomoći da nađemo više galaksija poput ovih i da shvatimo zašto su bile toliko uporne da brzo porastu."
Tim astronoma koji je predvodio Darah Vatson sa Univerziteta u Kopenhagenu, koristio je instrument X-shooter na ESO Veoma velikom teleskopu, kao i teleskop ALMA kako bi posmatrao jednu od najmlađih i najudaljenijih galaksija u svemiru. Bili su vrlo iznenađeni kada su otkrili da je ovaj sistem mnogo više razvijen nego što su očekivali. U jednom delu galaksije nalazilo se mnogo prašine kao u veoma zrelim galaksijama, kao što je Mlečni put. Prašina poput ove je od ključne važnosti za nastanak života, jer su od nje nastale planete, složeni molekuli i standardne zvezde.
Meta koju su posmatrali nosi naziv A1689-zD1 [1]. Ovu galaksiju je jedino moguće posmatrati iz razloga što je njenu slabašnu vidljivost pojačao efekat gravitacionig sočiva, prouzrokovan spektakularnim jatom galaksija Abell 1689, koji se nalazi između nas i posmatranog objekta. Bez gravitacione asistencije, signal ove galaksije bi bio preslab i ne bi ga mogli detektovati.
Glalaksiju A1689-zD1 vidimo u vreme kada je svemir bio star 700 miliona godina - samo 5% od njegovog ukupne straosti [2]. U pitanju je relativno skroman sistem - mnogo manje masivan i sjajan u poređenju sa drugim objektima koji su bili proučavani u ovoj fazi ranog univerzuma, a samim tim i tipičniji primer galaksije iz tog vremena.
Astronomi su posmatrali galaksiju A1689-zD1 u periodu rejonizacije, kada su prve zvezde obasjale svemir, koji je postao prozračan, što je označilo kraj mračne ere. Naučnici su se iznenadili kada su u galasksiji, za koju su očekivali da izgleda kao tek formirani sistem, snimili bogatstvo hemisjkih elemenata i međuzvezdane prašine.
"Nakon što smo potvrdili udaljenost galaksije uz pomoć VLT-a", nastavlja Darah Vatson, "shvatili smo da je ALMA već snimila ovaj objekat. Nismo očekivali da ćemo pronaći mnogo toga, ali smo svi bili veoma iznenađeni kada smo shvatili da ALMA ne samo da je posmatrala objekat, nego da je potvrdila jasnu detekciju signala. Jedan od glavnih ciljeva opservatorije ALMA je da pronađe galaksije u ranom svemiru koje sadrže hladani gas i prašinu i u tome je uspela!"
Galaksija je trebala da bude kosmičko mladunče - ali se pokazalo kao vrlo napredno mladunče. U ovoj fazi razvoja očekuje se da ima manjak težih elemenata - bilo šta što je teže od vodonika ili helijuma u astronomiji se naziva metalima. Oni nastaju u utrobama zvezda i bivaju razvejani u okolinu nakon što zvezda eksplodira ili nestane na drugi način. Ovaj proces je neophodno ponoviti veliki broj puta, kako bi količina težih elemenata poput ugljenika, kiseonika i azota bila značajnija.
Na veliko iznenađenje, galaksija A1689-zD1 emituje veliku količinu radijacije u dalekom infracrvenom delu spektra [3], što ukazuje na to da je prozivela veliki broj zvezda i značajnu količinu metala i otkrila da ne sadrži samo prašinu, nego odnos prašine i gasa koji je sličan u galaksijama mnogo starijim od ove.
"Iako je tačano poreklo galaktičke prašine nepoznato i dalje", objašnjava Darah Vatson, "naša posmatranja ukazuju na to da se njeno nastajanje dešavalo veoma ubrzano, za samo 500 miliona godina od početka formiranja prvih zvezda u svemiru - veoma mali vremesnki period na kosmološkoj vremenskoj skali, uzimajući u obzir da većina zvezda živi po nekoliko milijardi godina."
Rezultati ukazuju na to da je A1689-zD1 proizvodila zvezde srednjim tempom počevši negde oko 560 miliona godina nakon Velikog praska ili da je prošla kroz period masovnog nastanka zvezda veoma ubrzanim tempom, nakon čega je ušla u malo mirniju i sporiju fazu nastanka zvezda.
Pre dobijanaj ovih rezultata, postojala je izvesna zabrinutost među astronomima da galaksije poput ovih neće moći da se detektuju na ovaj način, ali je samo uz pomoć kratkotrajnih opservacija ALMA detektovala A1689-zD1.
Kirsten Knudsen (Čalmers tehnološki univerzitet u Švedskoj), ko-autor naučnog rada dodaje:"Ova neočekivano prašnjava galaksija je izgleda žurila da stvroi prvu generaciju mladih zvezda. U budućnosti, ALMA će nam pomoći da nađemo više galaksija poput ovih i da shvatimo zašto su bile toliko uporne da brzo porastu."
 |
Beleške
[1] Ovu galaskiju prvu je primetio Svemirski teleskop Habl i procene su bile da je veoma udaljena, ali nije bilo moguće potvrditi o kojoj se udaljenosti radi.
[2] Ovo odgovara crvenom pomaku od 7,5.
[3] Ovakvo zračenje je razvukla ekspanzija svemira u zračenje milimetarskih talasnih dužina, do momenta kad je stigla do Zemlje i samamim tim bila detektovane od strane teleskopa ALMA.[/u]
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:57 pm; ukupno mijenjano 2 put/a.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 12:11 am
|
26. FEBRUAR 2015.
ZAVIRITE DUBOKO U 3D SVEMIR - MUSE MOCNIJI OD HABLA
Instrument MUSE na ESO Veoma velikom teleskopu omogućio je astronomima najbolji 3D pogled u daleka prostranstva univerzuma. Bio je usmeren u pravcu Hablovog južnog dubokog polja tokom 27 sati, a nova posmatranja otkrila su udaljenosti, kretanja i druge osobine mnogo više galaksija nego što je ikada ranije snimljeno u ovom deliću neba. Dobijeni rezultati prevazilaze podatke dobijene sa Habla i otkrivaju objekte koje do sada nismo mogli da vidimo.
Snimanjem slika različitih regiona na nebu, sa veoma dugačkom eskpozicijom, astronomi su kreirali mnoge slike dubokih polja koje nam otkrivajumnogo toga o ranom univerzumu. Najpoznatija ovakva slika je originalna slika Hablovog dubokog polja, sa NASA/ESA svemirskog teleskopa Habl, snimama tokom perioda od nekoliko dana 1995. godine. Spekatukalrna slika je ubrzo promenila naše shvatanje univerzuma u njegovim ranim fazama. Dve godine kasnije, pojavila se slična slika južnog neba - Hablovo južno duboko polje.
Međutim, ove slike nisu sadržale sve odgovore na naša pitanja - da bi saznali više o galaksijama sa slika dubkog polja, astronomi su morali pažljivo da posmatraju iste regione i sa drugim instrumentima, što je predstavljalo težak i vremenski iscrpljujuć posao. Sada, po prvi put, novi instrument MUSE može da obavlja dva posla odjednom i to mnogo brže.
Jedno od prvih posmatranja za koje je bio zadužen MUSE, nakon što je instaliran na VLT-u 2014. godine, bilo je dugo posmatranje u pravcu Hablovog južnog dubokog polja (engl. Hubble Deep Field South - HDF-S). Rezultati su prevazišli sva očekivanja.
"Posle samo nekoliko sata posmatranja, brzo smo pregledali podatke i pronašli veliki broj galaksija - što je bilo veoma ohrabrujuće. Kada smo se vratili u Evropu, počeli smo sa obradom podataka do detalja. Bilo je kao pecanje u dubokim vodama i svaki novi ulov je stvarao puno uzbuđenja i diskusija o vrstama koje smo pronalazili", objašnjava Roland Bacon (Centre de Recherche Astrophysique de Lyon, France) glavni istraživač na MUSE instrumentu i lider tima odgovornog za njegovo instaliranje.
Za svaki deo slike HDF-S-a sa MUSE instrumenta ne postoji samo piksel, već i spektar koji nam otkriva intenzitet različitih komponenata - boja svetlosti u toj tački - to nam daje ukupno oko 90 000 spektara [1]. Pomoću njih računamo udaljenosti, sastav i unutrašnja kretanja hiljada udaljenih galaksija, pored malog broja veoma bledih zvezda u Mlečnom putu.
Iako je ukupno vreme ekspozicije mnogo kraće od Hablovog, HDF-S MUSE podaci otkrili su nam više od 20 bledunjavih objekata u ovom malom parčetu neba koje Habl nije uspeo da detektuje [2].
"Najveće uzbuđenje usledilo je nakon otkrivanja veoma udaljenih galaksija koje nisu bile vidljive čak ni u "najdubljim" Hablovim slikama. Posle toliko puno godina napornog rada na instrumentu, ovo je bilo snažno iskustvo za mene, da prisustvujem ostvarenju naših snova", dodaje Roland Bacon.
Posmatrajući pažljivo sve spektre dobijene posmatranjem Hablovog južnog neba uy pomoć MUSE-a, tim je izmerio rastojanja do 189 galaksija - od nekih koje su nam relativno blizu, pa sve do nekih koje su postojale kada je naš univerzum bio star svega milijardu godina. Ovopredstavlja čak deset puta više novih merenja udaljenosti od broja koje smo imali ranije, a koji se odnosi na ovaj deo neba.
Za galaksije koje su nam bliže, MUSE može da izmeri veliki broj različitih karakteristika. Ova posmatranja nam otkrivaju brzinu i način rotacije galaksije i kako njene osobine variraju na različitim mestima. Ovo je veoma bitan način za razumevanje evolucije galaksija u kosmičkom vremenu.
"Sada kada smo pokazali jedinstvenu sposobnost instrumenta MUSE da istražiudaljene delove univerzuma, posmatraćemo i druga duboka polja, kao što je Hablovo ultra duboko polje. Moći ćemo da prostudiramo hiljade galaksija i otkrijemo nove veoma blede i daleke galaksije. Ove male, "bejbi" galaksije, koje posmatramo u stanju u kojem su bile pre oko 10 milijardi godina, postepeno su se razvijale u galaksije kakav je Mlečni put danas", zaključio je Roland Bacon.
Snimanjem slika različitih regiona na nebu, sa veoma dugačkom eskpozicijom, astronomi su kreirali mnoge slike dubokih polja koje nam otkrivajumnogo toga o ranom univerzumu. Najpoznatija ovakva slika je originalna slika Hablovog dubokog polja, sa NASA/ESA svemirskog teleskopa Habl, snimama tokom perioda od nekoliko dana 1995. godine. Spekatukalrna slika je ubrzo promenila naše shvatanje univerzuma u njegovim ranim fazama. Dve godine kasnije, pojavila se slična slika južnog neba - Hablovo južno duboko polje.
Međutim, ove slike nisu sadržale sve odgovore na naša pitanja - da bi saznali više o galaksijama sa slika dubkog polja, astronomi su morali pažljivo da posmatraju iste regione i sa drugim instrumentima, što je predstavljalo težak i vremenski iscrpljujuć posao. Sada, po prvi put, novi instrument MUSE može da obavlja dva posla odjednom i to mnogo brže.
Jedno od prvih posmatranja za koje je bio zadužen MUSE, nakon što je instaliran na VLT-u 2014. godine, bilo je dugo posmatranje u pravcu Hablovog južnog dubokog polja (engl. Hubble Deep Field South - HDF-S). Rezultati su prevazišli sva očekivanja.
"Posle samo nekoliko sata posmatranja, brzo smo pregledali podatke i pronašli veliki broj galaksija - što je bilo veoma ohrabrujuće. Kada smo se vratili u Evropu, počeli smo sa obradom podataka do detalja. Bilo je kao pecanje u dubokim vodama i svaki novi ulov je stvarao puno uzbuđenja i diskusija o vrstama koje smo pronalazili", objašnjava Roland Bacon (Centre de Recherche Astrophysique de Lyon, France) glavni istraživač na MUSE instrumentu i lider tima odgovornog za njegovo instaliranje.
Za svaki deo slike HDF-S-a sa MUSE instrumenta ne postoji samo piksel, već i spektar koji nam otkriva intenzitet različitih komponenata - boja svetlosti u toj tački - to nam daje ukupno oko 90 000 spektara [1]. Pomoću njih računamo udaljenosti, sastav i unutrašnja kretanja hiljada udaljenih galaksija, pored malog broja veoma bledih zvezda u Mlečnom putu.
Iako je ukupno vreme ekspozicije mnogo kraće od Hablovog, HDF-S MUSE podaci otkrili su nam više od 20 bledunjavih objekata u ovom malom parčetu neba koje Habl nije uspeo da detektuje [2].
"Najveće uzbuđenje usledilo je nakon otkrivanja veoma udaljenih galaksija koje nisu bile vidljive čak ni u "najdubljim" Hablovim slikama. Posle toliko puno godina napornog rada na instrumentu, ovo je bilo snažno iskustvo za mene, da prisustvujem ostvarenju naših snova", dodaje Roland Bacon.
Posmatrajući pažljivo sve spektre dobijene posmatranjem Hablovog južnog neba uy pomoć MUSE-a, tim je izmerio rastojanja do 189 galaksija - od nekih koje su nam relativno blizu, pa sve do nekih koje su postojale kada je naš univerzum bio star svega milijardu godina. Ovopredstavlja čak deset puta više novih merenja udaljenosti od broja koje smo imali ranije, a koji se odnosi na ovaj deo neba.
Za galaksije koje su nam bliže, MUSE može da izmeri veliki broj različitih karakteristika. Ova posmatranja nam otkrivaju brzinu i način rotacije galaksije i kako njene osobine variraju na različitim mestima. Ovo je veoma bitan način za razumevanje evolucije galaksija u kosmičkom vremenu.
"Sada kada smo pokazali jedinstvenu sposobnost instrumenta MUSE da istražiudaljene delove univerzuma, posmatraćemo i druga duboka polja, kao što je Hablovo ultra duboko polje. Moći ćemo da prostudiramo hiljade galaksija i otkrijemo nove veoma blede i daleke galaksije. Ove male, "bejbi" galaksije, koje posmatramo u stanju u kojem su bile pre oko 10 milijardi godina, postepeno su se razvijale u galaksije kakav je Mlečni put danas", zaključio je Roland Bacon.
 |
Beleške
[1] Svaki spektar pokriva određeni raspon talasnih dužina, od plavog do bliskog infracrvenog dela (375-930 nanometara).
[2] MUSE je posebno osetljiv na objekte koji emituju svetlost u par određenih talasnih dužina koje se pojavljuju kao svetlije tačke u podacima. Galaksije u ranom univerzumu često imaju takve spektre, jer sadrže vodonikov gas koji sija pod uticajem ultraljubičastog zračenja vrelih, mladih zvezda.
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:58 pm; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin pon lip 01, 2015 12:00 am
|
18. FEBRUAR 2015.
NEOBICAN SLUCAJ NESTALOG BRAON PATULJKA
Najnoviji instrument SPHERE koji se nalazi na ESO Veoma velikom teleskopu naučnici su koristili kako bi pronašli braon patuljke za koje se pretpostavljalo da kruže oko neobične dvostruke zvezde V471 Tauri. SPHERE je naučnicima do sada dao najbolji uvid u okruženje ovih interesantnih objekata, a ono što su zapravo otkrili je - ništa. Neočekivano odsustvo ovih braon patuljaka, čije postojanje su naučnici predviđali s velikom sigurnošću, znači da je konvencionalno objašnjenje za ponašanje V471 Tauri pogrešno. Ovaj neočekivani rezultat je predstavljen u prvom naučnom radu koji se zasniva na posmatranjima instrumenta SPHERE.
Par zvezda se može sastojati od dve normalne zvezde s malim razlikama u masi. Kada zvezda veće mase ostari i počne da se širi u fazi crvenog džina, materijal sa nje se prebacuje na drugu zvezdu i završava tako što kruži oko obe zvezde u formi gasovitog omotača. Kada ovaj oblak nestane, dve zvede se više približe i formiraju vrlo blizak par, od kojih je jedan beli patuljak, a drugi obična zvezda [1].
Jedan takav zvezdani par naziva se V471 Tauri [2]. Član je zvezdanog jata Hyades u sazvežđu Bika i procenjuje se da se nalazi na udaljenosti od oko 163 svetlosne godine od Zemlje i da je star oko 600 miliona godina. Pomenute zvezde se nalaze veoma blizu i obiđu jedna drugu svakih 12 časova. Dva puta tokom obilaska, zvezda prođe ispred one druge – što dovodi do stalnih promena u sjaju ovog para, posmatrano sa Zemlje, dok jedna drugu pomračuju.
Tim astronoma koji predvodi Adam Hardi (Universidad Valparaíso, Valparaíso,Čile) prvo je koristio sistem ULTRACAM sa ESO Teleskopa nove tehnologije, kako bi veoma precizno merio promene u sjaju. Vreme pomračenja mereno je veoma precizno sa preciznošću koja se meri sekundama – veliki pomak u odnosu na prethodna merenja.
Pomračenje zvezda se nisu dešavala uvek istovremeno, ali se ovo vrlo lepo moglo objasniti braon patuljkom koji orbitira oko pomenute dve zvezde, a čiji je gravitacioni uticaj vršio pometnju. Takođe, pronašli su i tragove da u sistemu zaista postoji manji pratilac.
Do sada je, međutim, bilo nemoguće snimiti braon patuljka slabašnog sjaja koji se pritom nalazi blizu veoma sjajnih zvezda. Međutim, preciznost novog instrumenta SPHERE na ESO Veoma velikom teleskopu omogućila je naučnicima da po prvi put snime deo neba u kojem se očekivao braon patuljak. Međutim, naučnici nisu uspeli ništa da vide, iako su slike visoke rezolucije SPHERE instrumenta trebale da oktriju objekat ako stvarno postoji [3].
“Postoji mnogo radova koji sugerišu postojanje objekat akoji kruže jedan oko drugog. ali naši rezultati su dokaz koji ukazuje suprostono i protivi se ovoj hipotezi”, zapaža Adam Hardi.
Ako ne postoji orbitirajući objekat, šta uzrokuje čudnovate promene u orbitaa binarnog sistema? Nekolio teroija se predlaže i do su neke od njih opovrgnute, moguće je da su ovi efekti prisutni zbog uticaja koje ima promenljivo magnetno polje u većoj zvezdi [4] , u neku ruku slične manjim promenama koje se vide na Suncu.
“Studija poput ove bila je neophodna godinama, ali je jedino postala moguća tek nakon što je novi instrument SPHERE bio instaliran. Ovo je način na koji nauka funkcioniše: opservacije uz pomoć novih tehnologija mogu ili da potvrde ili da opovrgnu ideje. Ovo je odličan način da se započne “život” novog instrumenta”, dodaje Adam Hardi.
Par zvezda se može sastojati od dve normalne zvezde s malim razlikama u masi. Kada zvezda veće mase ostari i počne da se širi u fazi crvenog džina, materijal sa nje se prebacuje na drugu zvezdu i završava tako što kruži oko obe zvezde u formi gasovitog omotača. Kada ovaj oblak nestane, dve zvede se više približe i formiraju vrlo blizak par, od kojih je jedan beli patuljak, a drugi obična zvezda [1].
Jedan takav zvezdani par naziva se V471 Tauri [2]. Član je zvezdanog jata Hyades u sazvežđu Bika i procenjuje se da se nalazi na udaljenosti od oko 163 svetlosne godine od Zemlje i da je star oko 600 miliona godina. Pomenute zvezde se nalaze veoma blizu i obiđu jedna drugu svakih 12 časova. Dva puta tokom obilaska, zvezda prođe ispred one druge – što dovodi do stalnih promena u sjaju ovog para, posmatrano sa Zemlje, dok jedna drugu pomračuju.
Tim astronoma koji predvodi Adam Hardi (Universidad Valparaíso, Valparaíso,Čile) prvo je koristio sistem ULTRACAM sa ESO Teleskopa nove tehnologije, kako bi veoma precizno merio promene u sjaju. Vreme pomračenja mereno je veoma precizno sa preciznošću koja se meri sekundama – veliki pomak u odnosu na prethodna merenja.
Pomračenje zvezda se nisu dešavala uvek istovremeno, ali se ovo vrlo lepo moglo objasniti braon patuljkom koji orbitira oko pomenute dve zvezde, a čiji je gravitacioni uticaj vršio pometnju. Takođe, pronašli su i tragove da u sistemu zaista postoji manji pratilac.
Do sada je, međutim, bilo nemoguće snimiti braon patuljka slabašnog sjaja koji se pritom nalazi blizu veoma sjajnih zvezda. Međutim, preciznost novog instrumenta SPHERE na ESO Veoma velikom teleskopu omogućila je naučnicima da po prvi put snime deo neba u kojem se očekivao braon patuljak. Međutim, naučnici nisu uspeli ništa da vide, iako su slike visoke rezolucije SPHERE instrumenta trebale da oktriju objekat ako stvarno postoji [3].
“Postoji mnogo radova koji sugerišu postojanje objekat akoji kruže jedan oko drugog. ali naši rezultati su dokaz koji ukazuje suprostono i protivi se ovoj hipotezi”, zapaža Adam Hardi.
Ako ne postoji orbitirajući objekat, šta uzrokuje čudnovate promene u orbitaa binarnog sistema? Nekolio teroija se predlaže i do su neke od njih opovrgnute, moguće je da su ovi efekti prisutni zbog uticaja koje ima promenljivo magnetno polje u većoj zvezdi [4] , u neku ruku slične manjim promenama koje se vide na Suncu.
“Studija poput ove bila je neophodna godinama, ali je jedino postala moguća tek nakon što je novi instrument SPHERE bio instaliran. Ovo je način na koji nauka funkcioniše: opservacije uz pomoć novih tehnologija mogu ili da potvrde ili da opovrgnu ideje. Ovo je odličan način da se započne “život” novog instrumenta”, dodaje Adam Hardi.
 |
Beleške
[1] Ovi praovi su poznati i pod imenom: post-common-envelope binaries.
[2] Ovaj naziv znači da je ovo 471. promenjiva zvezda (ili kako e detaljnija analiza pokazala, dvostruka zvezda) koja je identifikovana u sazvežđu Bika.
[3] Slike dobijene uz pomoć instrumenta SPHERE su toliko precizne da bi mogle da otkriju braon patuljke koji su i do 70 000 puta manje sjajni od centralne zvezde i na rastojanju od 0.26 lučne sekunde. Braon patuljak koji su naučnici sugerisalui u ovom slučaju je trebao da bude mnogo sjajniji.
[4] Ovaj efekat se nalazi Applegate mehanizam i rezultira redovnim promenana u obliku zvezde, što može da dovede do promena u privodnom sjaju dvostrukog sistema zvezda, posmatrano sa Zemlje. [/center]
Zadnja promjena: Admin; uto lip 02, 2015 11:57 pm; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin ned svi 31, 2015 11:50 pm
|
9. FEBRUAR 2015.
PARTNERSTVO DVE ZVEZDE OSUĐENO NA PROPAST
Astronomi su zahvaljujući kombinaciji ESO teleskopa i opservatorije na Kanarskim ostrvima, uspeli da identifikuju dve iznenađujuće masivne zvezde, koje se nalaze u srcu planetarne magline Henize 2-248. Zvezde orbitiraju jedna oko druge i sve više se približavaju, da bi se za 700 miliona godina od spojile i imale dovoljno materijala da iniciraju ogromnu eksploziju supernove. Rezultati istraživanja će se pojaviti u online časopisu Nature, 9. februara 2015. godine.
Tim astronoma koji predvodi M. Santander-Garcia (Observatorio Astronómico Nacional, Alcalá de Henares, Španija; Instituto de Ciencia de Materiales de Madrid (CSIC), Madrid, Španija), otkrio je blizak par belih patuljaka - malenih ostataka zvezda velikih gustina - koji imaju ukupnu masu 1.8 puta veću od Sunčeve. Ovo je najmasivniji par ovog tipa koji je pronađen do sada [1] i kada se ove dve zvezde spoje, doći će do nezaustavljive termnonuklearne eksplozije, odnosno supernove tipa Ia [2].
Ovaj tim naučnika, koji je pronašao masivni par zvezda, zapravo je krenuo u istraživanje sa drugim ciljem. Želeli su da saznaju na koji način neke zvezde proizvode tako čudnovato oblikovane, asimetrične magline u kasnim stadijumima svog života. Jedan od objekata koji su proučavali je bila neobična planetarna maglina [3] poznata kao Heinze 2-248.
"Kada smo posmatrali ovaj objekat sa ESO Veoma velikim teleskopom, u srcu ovog čudno nakrivljenog sjajnog oblaka nismo našli samo jednu, već par zvezda", rekao je ko-autor naučnog rada Henri Boffin iz ESO-a.
Ovo ide u prilog teoriji da se čudno oblikovane nebule mogu objasniti postojanjem dvojnih zvezda u njihovom središtu, no tu nije bio kraj interesantnim otkrićima.
"Dalja posmatranja teleskopima sa Kanarskih ostrva, omogućila su nam da odredimo orbite i mase dvaju zvezda, kao i njihovu međusobnu udaljenost. U tom momentu smo došli do najvećeg iznenađenja", prenosi Romano Corradi, još jedan autor studije i istraživač na Kanarskom institutu za astrofiziku (Tenerife, IAC).
Pronađeno je da svaka od zvezda ima masu nešto manju od Sunčeve i da obilaze jedna oko druge sa periodom od četiri sata. Dovoljno su blizu jedna drugoj da bi se, prema Ajnštajnovoj teoriji opšte relativnosti, sve više i više približavale usled emisije gravitacionih talasa, te se na kraju konačno spojile u jednu zvezdu nakon 700 miliona godina.
Produkt ovog spajanja biće zvezda toliko masivna da ništa neće moći da spreči njen kolaps i konačno dovede do eksplozije supernove. "Do sada, formiranje supernove tipa Ia kroz sudar dva bela patuljka, bila je čisto teorijska postavka", objašnjava David Jones, ko-autor članka i ESO saradnik u vreme kada su prikupljani podaci. "Par zvezda pronađenih u Heinze 2-428 je pun pogodak!"
"Ovo je veoma enigmatičan sistem", zaključuje Santander. "Imaće važan uticaj na istraživanja supernovih tipa ia, koje imaju široku primenu u određivanju astronomskih udaljenosti i koje su bile ključ u otkrivanju ubrzanog širenja svemira zbog postojanja tamne energije."
Tim astronoma koji predvodi M. Santander-Garcia (Observatorio Astronómico Nacional, Alcalá de Henares, Španija; Instituto de Ciencia de Materiales de Madrid (CSIC), Madrid, Španija), otkrio je blizak par belih patuljaka - malenih ostataka zvezda velikih gustina - koji imaju ukupnu masu 1.8 puta veću od Sunčeve. Ovo je najmasivniji par ovog tipa koji je pronađen do sada [1] i kada se ove dve zvezde spoje, doći će do nezaustavljive termnonuklearne eksplozije, odnosno supernove tipa Ia [2].
Ovaj tim naučnika, koji je pronašao masivni par zvezda, zapravo je krenuo u istraživanje sa drugim ciljem. Želeli su da saznaju na koji način neke zvezde proizvode tako čudnovato oblikovane, asimetrične magline u kasnim stadijumima svog života. Jedan od objekata koji su proučavali je bila neobična planetarna maglina [3] poznata kao Heinze 2-248.
"Kada smo posmatrali ovaj objekat sa ESO Veoma velikim teleskopom, u srcu ovog čudno nakrivljenog sjajnog oblaka nismo našli samo jednu, već par zvezda", rekao je ko-autor naučnog rada Henri Boffin iz ESO-a.
Ovo ide u prilog teoriji da se čudno oblikovane nebule mogu objasniti postojanjem dvojnih zvezda u njihovom središtu, no tu nije bio kraj interesantnim otkrićima.
"Dalja posmatranja teleskopima sa Kanarskih ostrva, omogućila su nam da odredimo orbite i mase dvaju zvezda, kao i njihovu međusobnu udaljenost. U tom momentu smo došli do najvećeg iznenađenja", prenosi Romano Corradi, još jedan autor studije i istraživač na Kanarskom institutu za astrofiziku (Tenerife, IAC).
Pronađeno je da svaka od zvezda ima masu nešto manju od Sunčeve i da obilaze jedna oko druge sa periodom od četiri sata. Dovoljno su blizu jedna drugoj da bi se, prema Ajnštajnovoj teoriji opšte relativnosti, sve više i više približavale usled emisije gravitacionih talasa, te se na kraju konačno spojile u jednu zvezdu nakon 700 miliona godina.
Produkt ovog spajanja biće zvezda toliko masivna da ništa neće moći da spreči njen kolaps i konačno dovede do eksplozije supernove. "Do sada, formiranje supernove tipa Ia kroz sudar dva bela patuljka, bila je čisto teorijska postavka", objašnjava David Jones, ko-autor članka i ESO saradnik u vreme kada su prikupljani podaci. "Par zvezda pronađenih u Heinze 2-428 je pun pogodak!"
"Ovo je veoma enigmatičan sistem", zaključuje Santander. "Imaće važan uticaj na istraživanja supernovih tipa ia, koje imaju široku primenu u određivanju astronomskih udaljenosti i koje su bile ključ u otkrivanju ubrzanog širenja svemira zbog postojanja tamne energije."
 |
Beleške
[1] Čandrasekarova granica je najveća masa koju može imati beli patuljak, a da se i dalje može odupreti gravitacionom kolapsu. Ova mase iznosi oko 1.4 masa Sunca.
[2] Tip supernove Ia dobija se kada dva bela patuljka sakupe dodatnu masu - akrecijom materije sa svog para u dvojnim sistemima ili spajanjem sa drugim belim patuljkom. Kada masa pređe vrednost Čandrasekarove granice, zvezda gubi sposobnost da se odupre kolapsu i počinje da se sažima. Ovo dovodi do povećanja temperature i nezaustavljive nuklearne reakcije koja raznosi zvezdu u komade.
[3] Planetarne magline nemaju veze sa samim planetama. Ime su dobile u 18. veku jer su neki od ovih objekata ličili na diskove udaljenih planeta kada ih posmatramo malim teleskopima.
[2] Tip supernove Ia dobija se kada dva bela patuljka sakupe dodatnu masu - akrecijom materije sa svog para u dvojnim sistemima ili spajanjem sa drugim belim patuljkom. Kada masa pređe vrednost Čandrasekarove granice, zvezda gubi sposobnost da se odupre kolapsu i počinje da se sažima. Ovo dovodi do povećanja temperature i nezaustavljive nuklearne reakcije koja raznosi zvezdu u komade.
[3] Planetarne magline nemaju veze sa samim planetama. Ime su dobile u 18. veku jer su neki od ovih objekata ličili na diskove udaljenih planeta kada ih posmatramo malim teleskopima.
Zadnja promjena: Admin; sri lip 03, 2015 12:01 am; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin ned svi 31, 2015 11:13 pm
|
4. FEBRUAR 2015.
VISTA OTKRIVA NOVE PROMENLJIVE ZVEZDE
Najnovija slika koju je snimio teleskop Južne evropske opservatorije VISTA otkriva poznatu Trifid maglinu u novom svetlu. Posmatrajući infracrveni deo spektra svetlosti, astronomi mogu da gledaju kroz centalne delove Mlečnog ispunjene prašinom i da otkriju mnoge prethodno skrivene objekte. U ovom malom istraživanju, astronomi su otkrili dve do sada nepoznate i veoma udaljene Cefeide, promenljive zvezde, koje se nalaze iza oblasti poznate kao Trifid maglina. Ove zvezde predstavljaju prve ovakve objekte koji su pronađeni u centralnoj ravni Mlečnog puta, tačno iza centralntralnog, gusto nastanjenog dela galaksije.
Kao jedan od glavnih instrumenata za pretraživanje južnog neba, teleskop VISTA na ESO Paranal opservatoriji u Čileu, vrši mapiranje centralnih delova Mlečnog puta u infracrvenoj svetlosti, kako bi otkrila nove,skrivene objekte. Istraživanje poznao kao VVV (engl. VISTA Variables in the Via Lactea) iznova i iznova posmatra iste predele neba u potrazi za objektima čiji sjaj se menja tokom vremena.
Mali deo ovog velikog istraživanja, koristi se kako bi se sačinile nove slike poznatog nebeskog objekta Mesje 20, poznatijeg pod imenom Trifid maglina. Ovaj objekat nosi ime zbog tamnih, prašnjastih delova, koji ga dele u tri zasebna dela, kada ga posmatramo teleskopom.
Poznate slike magline Trifid snimljene su u vidljivoj svetlosti, u kojoj maglina sjaji blještavo u nijansama roze, zbog jonizovanog vodonika, i nijansama plave, koja potiče od rasute svetolsti mladih, vrelih zvezda. Veliki oblaci prašine koji apsorbuju svetlost takođe se vide na slici. Ali, sniamk koji je načinila VISTA u infracrvenoj svetlosti je sasvim drugačiji. Maglina kao da predstavlja blagi obris onoga što je u vidljivoj svetlosti. Oblaci prašine su manje vidljivi, a sjaj jonizovanog vodonika jedva da je uočjiv. Trostruki objekat jedva da se razaznaje.
Na novoj slici pojavljuju se do sada neviđene panorame, koje kao da žele da nadomeste nedostatak prelepog prizora sa snimaka u vidljivoj svetlosti. Gusti oblaci prašine u disku naše Galaksije koji apsorbuju vidljivu svetlost, omogućavaju prolaz infracrvenoj svetlosti koju VISTA može da “vidi”. VISTA čak može da vidi mnogo dalje od same Trifid magline i da detektuje objekte sa druge strane Galaksije, koje nismo mogli da vidimo ranije.
Ova slika sasvim slučajno otkriva iznenađenja kojima se možete nadati kada snimate u infracrvenoj svetlosti. Naime, na prividno maloj blizini od Trifid magline, viđeno na nebu, a u stvarnosti na oko sedam puta većoj udaljenosti [1], novootkriveni par promenljivih zvezda otkriven je u setu podataka do kojih je došla VISTA. Ovo su Cefeide, tip promenljivih zvezda koje su nestabilne i kojima se polako pojačava i slabi sjaj. Ovaj par zvezda, za koje astronomi smatraju da su najsjajniji članovi jata zvezda, jedine su Cefeide koje su do sada otkrivene u blizini glavne ravni naše Galaksije, ali na suptortnoj strani od mesta gde je naša planeta. Sjaj im se menja tokom perioda od 11 dana.
Beleške
[1] Maglina Trifid nalazi se na 5200 svetlosnih godina od Zemlje, centar Mečnog puta na oko 27 000 svetlosnih godina od nas u istom smeru, a novootkrivene Cefeide su na udaljenosti od 37 000 svetlosnih godina.
Kao jedan od glavnih instrumenata za pretraživanje južnog neba, teleskop VISTA na ESO Paranal opservatoriji u Čileu, vrši mapiranje centralnih delova Mlečnog puta u infracrvenoj svetlosti, kako bi otkrila nove,skrivene objekte. Istraživanje poznao kao VVV (engl. VISTA Variables in the Via Lactea) iznova i iznova posmatra iste predele neba u potrazi za objektima čiji sjaj se menja tokom vremena.
Mali deo ovog velikog istraživanja, koristi se kako bi se sačinile nove slike poznatog nebeskog objekta Mesje 20, poznatijeg pod imenom Trifid maglina. Ovaj objekat nosi ime zbog tamnih, prašnjastih delova, koji ga dele u tri zasebna dela, kada ga posmatramo teleskopom.
 |
Poznate slike magline Trifid snimljene su u vidljivoj svetlosti, u kojoj maglina sjaji blještavo u nijansama roze, zbog jonizovanog vodonika, i nijansama plave, koja potiče od rasute svetolsti mladih, vrelih zvezda. Veliki oblaci prašine koji apsorbuju svetlost takođe se vide na slici. Ali, sniamk koji je načinila VISTA u infracrvenoj svetlosti je sasvim drugačiji. Maglina kao da predstavlja blagi obris onoga što je u vidljivoj svetlosti. Oblaci prašine su manje vidljivi, a sjaj jonizovanog vodonika jedva da je uočjiv. Trostruki objekat jedva da se razaznaje.
Na novoj slici pojavljuju se do sada neviđene panorame, koje kao da žele da nadomeste nedostatak prelepog prizora sa snimaka u vidljivoj svetlosti. Gusti oblaci prašine u disku naše Galaksije koji apsorbuju vidljivu svetlost, omogućavaju prolaz infracrvenoj svetlosti koju VISTA može da “vidi”. VISTA čak može da vidi mnogo dalje od same Trifid magline i da detektuje objekte sa druge strane Galaksije, koje nismo mogli da vidimo ranije.
Ova slika sasvim slučajno otkriva iznenađenja kojima se možete nadati kada snimate u infracrvenoj svetlosti. Naime, na prividno maloj blizini od Trifid magline, viđeno na nebu, a u stvarnosti na oko sedam puta većoj udaljenosti [1], novootkriveni par promenljivih zvezda otkriven je u setu podataka do kojih je došla VISTA. Ovo su Cefeide, tip promenljivih zvezda koje su nestabilne i kojima se polako pojačava i slabi sjaj. Ovaj par zvezda, za koje astronomi smatraju da su najsjajniji članovi jata zvezda, jedine su Cefeide koje su do sada otkrivene u blizini glavne ravni naše Galaksije, ali na suptortnoj strani od mesta gde je naša planeta. Sjaj im se menja tokom perioda od 11 dana.
Beleške
[1] Maglina Trifid nalazi se na 5200 svetlosnih godina od Zemlje, centar Mečnog puta na oko 27 000 svetlosnih godina od nas u istom smeru, a novootkrivene Cefeide su na udaljenosti od 37 000 svetlosnih godina.
Zadnja promjena: Admin; sri lip 03, 2015 10:42 pm; ukupno mijenjano 5 put/a.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.
by Admin ned svi 31, 2015 11:01 pm
|
28. JANUAR 2015.
U CELJUSTIMA ZVERI - VLT SNIMIO KOMETSKU GLOBULI CG4
Poput zjapećih usta džinovskog nebeskog stvorenja, kometska globula CG4 preteće sija na novoj slici ESO-ovog Veoma velikog teleskopa. Iako na ovoj slici deluje kao velika i sjajna, ova nebula je zapravo bleda, što amaterskim astronomima otežava njeno posmatranje. Tačna priroda CG4 objekta i dalje je misterija.
Godine 1976. nekoliko izduženih kometolikih objekata su primećeni na slikama sa britanskog Šmit teleskopa u Astraliji. Zbog njihovog izgleda dobili su naziv kometske globule iako nemaju ništa zajedničko sa samim kometama. Svi se nalaze u velikom oblaku sjajnog gasa koji se zove Gum maglina. Imali su guste, tamne, prašnjave "glave" i dugačke, blede repove, koji su se prostirali u suprotnom pravcu od ostatka supernove Vela, koji je u centru Gum magline. Iako se ovi objekti nalaze relativno blizu, astronomima je trebalo dosta vremena da ih uoče zbog njihovog slabog sjaja.
Na novoj slici može se videti objekat CG4, često nazivan i Ruka Boga i predstavlja jednu od ovih kometskih globula. Nalazi se na oko 1300 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežlju Krma (lat. Puppus).
Glava CG4 objekta, deo koji se vidi na slici, liči na glavu džinovske zveri sa prečnikom od 1.5 svetlosne godine. Rep globule se širi na dole i nije vidljiv na slici, a njegova dužina iznosi osam svetlosnih godina. Za astronomske standarde i razdaljine ovo je jedan relatvno mali objekat.
Upravo mali prečnik je jedna od osnovnih odlika kometskih globula. Sve globule ovog tipa koje su do sada pronađene su izolovani, relativno mali oblaci neutralnog gasa i prašine unutar Mlečnog puta, koji su okruženi toplim, jonizovanim materijalom.
Glava CG4 objekta predstavlja gust oblak gasa i prašine, vidljiv jedino zahvaljujući svetlosti obližnjih zvezda koja ga obasjava. Zračenje koje emituju ove zvezde postepeno uništava glavu globule i erodira sitne čestice koje rasipaju zvezdanu svetlost. Bez obzira na to, prašnjasti oblak CG4 i dalje sadrži dovoljno gasa da se od njega napravi nekoliko zvezda veličine Sunca, i zaista, CG4 je region aktivnog formiranja zvezda, verovatno pokrenutog zahvaljujući zračenju zvezda koje "napajaju" Gum maglinu.
Razlog zbog kojeg CG4 i druge kometske globule imaju svoju specifičnu formu je i dalje otvoreno pitanje među astronomima i za sada postoje dve teorije koje daju odgovor. Kometske globule, samim tim i CG4, bi mogle biti po poreklu sferne magline koje su doživele neki poremećaj i zadobile novu, neobičnu formu usled uticaja obližnje supernova eksplozije. Drugi astronomi predlažu teoriju da su kometske globule oblikovane zvezdanim vetrovima i jonizujučim zračenjem vrelih, masivnih OB zvezda. Ovaj uticaj bi pre svega trebao da dovede do formacije koje se bizarno (ali sasvim odgovarajuće) nazivaju slonovske surle, koje bi zatim evoluirale u kometske globule.
Da bi saznali više, astronomi moraju da odrede masu, gustinu, temperaturu i brzinu kretanja materijala unutar globula. Ove karakteristike mogu se odrediti merenjima molekularnih spektralnih linija koje su najdostupnije na milimetarskim talasnim dužinama - baš onim na kojima radi Atakama veliki milimetarski/submilimetarski teleskop ALMA.
Slika nam dolazi sa ESO programa kosmičkih dragulja, koji ima za zadatak dasnimi objekte koji su interesantni, intrigantni ili vizuelno privlačni, koristeći se ESO teleskopima, uobrazovne i naučno popularne svrhe. Program koristi vreme na teleskopima koje se ne može iskoristiti u posmatračke naučne svrhe. Svi prikupljeni podaci mogu biti prilagođeni za korišćenje i u načune svrhe i dostupni su astronomima preko ESO naučne arhive.
Godine 1976. nekoliko izduženih kometolikih objekata su primećeni na slikama sa britanskog Šmit teleskopa u Astraliji. Zbog njihovog izgleda dobili su naziv kometske globule iako nemaju ništa zajedničko sa samim kometama. Svi se nalaze u velikom oblaku sjajnog gasa koji se zove Gum maglina. Imali su guste, tamne, prašnjave "glave" i dugačke, blede repove, koji su se prostirali u suprotnom pravcu od ostatka supernove Vela, koji je u centru Gum magline. Iako se ovi objekti nalaze relativno blizu, astronomima je trebalo dosta vremena da ih uoče zbog njihovog slabog sjaja.
Na novoj slici može se videti objekat CG4, često nazivan i Ruka Boga i predstavlja jednu od ovih kometskih globula. Nalazi se na oko 1300 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežlju Krma (lat. Puppus).
Glava CG4 objekta, deo koji se vidi na slici, liči na glavu džinovske zveri sa prečnikom od 1.5 svetlosne godine. Rep globule se širi na dole i nije vidljiv na slici, a njegova dužina iznosi osam svetlosnih godina. Za astronomske standarde i razdaljine ovo je jedan relatvno mali objekat.
 |
Upravo mali prečnik je jedna od osnovnih odlika kometskih globula. Sve globule ovog tipa koje su do sada pronađene su izolovani, relativno mali oblaci neutralnog gasa i prašine unutar Mlečnog puta, koji su okruženi toplim, jonizovanim materijalom.
Glava CG4 objekta predstavlja gust oblak gasa i prašine, vidljiv jedino zahvaljujući svetlosti obližnjih zvezda koja ga obasjava. Zračenje koje emituju ove zvezde postepeno uništava glavu globule i erodira sitne čestice koje rasipaju zvezdanu svetlost. Bez obzira na to, prašnjasti oblak CG4 i dalje sadrži dovoljno gasa da se od njega napravi nekoliko zvezda veličine Sunca, i zaista, CG4 je region aktivnog formiranja zvezda, verovatno pokrenutog zahvaljujući zračenju zvezda koje "napajaju" Gum maglinu.
Razlog zbog kojeg CG4 i druge kometske globule imaju svoju specifičnu formu je i dalje otvoreno pitanje među astronomima i za sada postoje dve teorije koje daju odgovor. Kometske globule, samim tim i CG4, bi mogle biti po poreklu sferne magline koje su doživele neki poremećaj i zadobile novu, neobičnu formu usled uticaja obližnje supernova eksplozije. Drugi astronomi predlažu teoriju da su kometske globule oblikovane zvezdanim vetrovima i jonizujučim zračenjem vrelih, masivnih OB zvezda. Ovaj uticaj bi pre svega trebao da dovede do formacije koje se bizarno (ali sasvim odgovarajuće) nazivaju slonovske surle, koje bi zatim evoluirale u kometske globule.
Da bi saznali više, astronomi moraju da odrede masu, gustinu, temperaturu i brzinu kretanja materijala unutar globula. Ove karakteristike mogu se odrediti merenjima molekularnih spektralnih linija koje su najdostupnije na milimetarskim talasnim dužinama - baš onim na kojima radi Atakama veliki milimetarski/submilimetarski teleskop ALMA.
Slika nam dolazi sa ESO programa kosmičkih dragulja, koji ima za zadatak dasnimi objekte koji su interesantni, intrigantni ili vizuelno privlačni, koristeći se ESO teleskopima, uobrazovne i naučno popularne svrhe. Program koristi vreme na teleskopima koje se ne može iskoristiti u posmatračke naučne svrhe. Svi prikupljeni podaci mogu biti prilagođeni za korišćenje i u načune svrhe i dostupni su astronomima preko ESO naučne arhive.
Zadnja promjena: Admin; sri lip 03, 2015 10:35 pm; ukupno mijenjano 1 put.
Admin- Admin
- Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015 -
Stranica 1 / 2. • 1, 2
Stranica 1 / 2.
Permissions in this forum:
Ne moľeą odgovarati na postove.|
|
|