NAUCNA SAOPSTENJA 2014.

Magnetari su bizarni i vrlo gusti ostaci eksplozija supernova. Oni su najmoćniji magneti u svemiru – milionima puta jači od najjačih magneta na Zemlji. Tim evropskih astronoma je po prvi put, uz pomoć Veoma velikog teleskopa Južne evropske opservatorije (VLT), otkrio saputnika magnetara. Ovo otkriće nam pomaže da shvatimo kako magnetari nastaju – zagonetka stara 35 godina – i zašto ova zvezda nije kolapsirala u crnu rupu kao što bi astronomi očekivali.

Kada se masivna zvezda uruši pod uticajem sopstvene gravitacije, tokom eksplozije supernove, dolazi do formiranja neutronske zvezde ili crne rupe. Magnetari su neobična i egzotična vrsta neutronskih zvezda.  Kao i sve neutronske zvezde i oni su veoma mali i izvanredno gusti – kafena kašikica neutronske zvezde težila bi milijardu tona – ali imaju i izuzetno moćna magnetna polja.  Sa površine magnetara se emituju ogromne količine gama zraka, kada dolazi do naglih “podešavanja” koje nazivamo zvezdotresi, usled velikog pritiska u njihovoj kori. Zvezdano jato Vesterlund 1 (Westerlund 1) [1], koje se nalazi na 16 000 svetlosnih godina, u sazvežđu južnog neba Ara (Oltar), dom je jednom od ukupno dvadesetak magnetara poznatih u Mlečnom putu. Vodi se pod imenom CXOU J164710.2-455216 i dosta je namučio astronome.

“U našem prethodnom radu (eso1034) pokazali smo da je magnetar u jatu Vesterlund 1 (eso0510) najverovatnije nastao u eksploziji zvezde, 40 puta masivnije od Sunca. Ovo je samo po sebi problem, jer tako masivne zvezde se urušavaju i formiraju crne rupe nakon svoje smrti, a ne neutronske zvezde. Nismo shvatali kako je mogao da nastane magnetar”, izjavio je Simon Klark, glavni autor ovog naučnog rada.

Astronomi su predložili sledeće rešenje za ovu misteriju. Oni smatraju da se magnetar formirao tokom interakcije dve masivne zvezde koje su orbitirale jedna oko druge u binarnom sistemu, tako gusto pakovanom da bi mogao da stane unutar Zemljine orbite oko Sunca. Ali, sve do sada, prateća zvezda nije bila detektovana u okolini magnetara u  jatu Vesterlund 1, pa su astrnomi koritili VLT da je potraže u drugim delovima jata. Tražili su takozvane odbegle zvezde – objekte koji napuštaju jato pri velikim brzinama  - koje su možda bile izbačene iz orbite usled eksplozije supernove koja je formirala magnetar. Jedna zvezda, poznata kao Vesterlund 1-5 [2] se ponašala upravo tako.

“Ne samo da ova zvezda ima veliki brzinu, koja se očekuje kada zvezdu odgurne eksplozija supernove, nego ima i  malu masu, visoku luminoznost i bogata je ugljenikom, a ovo je gotovo nemoguće objediniti u jednoj zvezdi – što nas je navelo na zaključak da je formirana zajedno sa drugom zvezdom”, dodaje Ben Riči (Otvoreni univerzitet), ko-autor naučnog rada.

Ovo otkriće omogućilo je astronomima da rekonstruišu životnu priču zvezde koja je dovela do stvaranja magnetara umesto crne rupe [3]. U prvoj fazi ovog procesa, masivnija zvezda u paru polako ostaje bez goriva, a svoje spoljašnje slojeve prebacuje svom manjem saputniku – koji je predodređen da postane magnetar – i čini da se okreće sve brže i brže. Takođe, izgleda da je ovako brza rotacija jedan od klučnih činilaca u formiranju izuzetno jakog magnetnog polja magnetara.

U drugoj fazi, kao rezultat transfera mase, sam saputnik postaje toliko masivan da se za uzvrat rešava velikog dela svoje nedavno stečene mase. Dobar deo mase će biti izgubljen, ali jedan deo će se vratiti na originalnu zvezdu koju i dan-danas vidimo da sjaji kao Vesterlund 1-5.

“Upravo ovaj proces razmene materije je ostavio jedinstveni otisak hemijskih elementata na zvezdi Vesterlund1-5 i omogućio da se masa njenog saputnika smanji toliko da se umesto crne rupe formira magnetar – zvezdana igra vrućih krompira sa komsičkim posledicama!” zaključuje član tima Franciso Naharo (Centar za astrobiologiju, Španija).

Čini se da ako je zvezda član binarnog sistema, to može biti ključni sastojak recepta za stvaranje magnetara. Brza rotacija koja je nastala kao posledica transfera mase između dve zvezde je neophodna za nastajanje izuzetno jakog magnetnog polja. Drugi transfer mase omogućuje magnetaru u nastajanju da se reši viška mase dovoljno da se ne uruši i postane crna rupa u krajnjem stadijumu svog života.

Iz posmatranja ESO-ovog Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT) prvi put je izmerena brzina rotacije jedne vansolarne planete. Jedan dan na planeti Beta Pictoris b traje samo osam sati. Ovo planeta rotira značajno brže od planeta Solarnog sistema – njen ekvator se kreće brzinom od skoro 100 000 kilometara na čas. Ovaj novi rezultat pokazuje da se odnos mase i brzine rotacije zabeležen kod planeta Sunčevog sistema može primeniti i na vansolarne planete. Tehnike slične ovoj omogućiće astronomima da u budućnosti detaljno mapiraju vansolarne planete pomoću Evropskog izuzetno velikog teleskopa (engl. European Extremely Large Telescope - E-ELT).

Vansolarna planeta Beta Pictoris b kruži oko zvezde Beta Pictoris [1], [2], vidljive golim okom, koja se nalazi na oko 63 svetlosne godine od Zemlje u južnom sazvežđu Slikar (lat. Pictor). Ova planeta je otkrivena pre skoro šest godina i jedna je od prvih direktno posmatranih vansolarnih planeta. Ova planeta kruži oko svoje zvezde na udaljenosti samo osam puta većoj od rastojanja Zemlja-Sunce (eso1024) – što je čini vansolarnom planetom koja je najbliža svojoj zvezdi [3].

Koristeći se CRIRES instrumentom, delom Veoma velikog teleskopa, grupa holandskih astronoma sa Univerziteta u Lajdenu i Holandskog instituta za svemirska istraživanja (eng. Netherlands Institute for Space Research (SRON)) izmerili su brzinu rotacije na ekvatoru vansolarne planete Beta Pictoris b i ona iznosi skoro 100 000 km/h. Poređenja radi, brzina rotacije na ekvatoru Jupitera iznosi oko 47 000 km/h [4], dok je Zemljina tek 1700 km/h [5]. Beta Pictoris b je 16 puta veća i 3000 puta masivnija od Zemlje, dok dan na njoj traje samo 8 sati.

„Nije poznato zbog čega neke planete rotiraju brže, a druge sporije“ – govori koautor Remco de Kok, „ali ovo prvo merenje brzine rotacije jedne vansolarne planete pokazuje da se osobina koja je primećena u Sunčevom sistemu, da masivnije zvezde imaju veću rotacionu brzinu, može primeniti i u slučaju vansolarnih planeta. Ova osobina mora biti univerzalna posledica načina na koji se planete formiraju.“

Beta Pictoris b je veoma mlada planeta u poređenju sa Zemljom (koja je stara 4.5 milijardi godina), stara je samo 20 miliona godina [6]. Vremenom, vansolarna planeta bi trebala da se hladi i smanjuje, što će dovesti do porasta njene brzine rotacije [7]. Sa druge strane, drugi procesi koji utiču na brzinu rotacije takođe mogu biti u igri. Na primer, Zemljia vremenom usporava svoju rotaciju usled plimskih interakcija sa Mesecom.

Astronomi se koriste veoma preciznom tehnikom – visokodisperzionom  spektroskopijom, da podele svetlost na njene sastavne boje – različite talasne dužine u spektru. Zahvaljujući Doplerovom efektu i promenama u talasnoj dužini, uspeli su da detektuju da se različiti delovi planete kreću različitim brzinama i u različitim smerovima u odnosu na posmatrača. Pažljivim odstranjivanjem efekata koje proizvodi veoma sjajna zvezda oko koje planeta rotira, uspeli su da izdvoje rotacioni signal same planete.

„Izmerili smo talasne dužine zračenja emitovanog od strane planeta sa preciznoću od 1/100 000 , zbog čega možemo da izmerimo Doplerov efekat, te se može ustanoviti brzina emitujućeg objekta“  izjavio je autor Ignas Snellen.„Koristeći se ovom tehnikom, zaključili smo da se različiti delovi površine planete kreću ka nama, ili od nas, različitom brzinom, što je moguće jedino ako planeta rotira oko svoje ose“.

Ova tehnika je usko povezana sa Dopler imidžingom, koji se koristi već nekoliko decenija za mapiranje površine zvezda, i u skorije vreme jednog braon patuljka [8] – Luhman 16B (eso1404). Velika brzina rotacije planete Beta Pictoris b znači da će u budućnosti biti moguće proizvesti mapu celokupne planete, ukazujući na moguće rasporede oblaka i velikih oluja.

„Ova tehnika se može koristiti na mnogo većem uzorku vansolarnih planeta sa izvrsnom rezolucijom i osetljivoću E-ELT-a koristeći visokodisperzioni spektrograf. Sa planiranim aparatima - Mid-infrared E-ELT Imager i Spektrograph (METIS), moći ćemo da pravimo mape vansolarnih planeta i okarakterišemo izgled i osobine i mnogo manjih planeta od Beta Pictoris b, koristeći se istom tehnikom.“ – izjavio je glavni istraživač i koautor rada, Bernhard Brandl.

Najnovija slika koja dolazi sa ESO La Sija opservatorije u Čileu prikazuje oblak vodoničnog gasa, Gam 41 (Gum 41). U središnjem delu ove malo poznate magline nalaze se mlade zvezde, sjajne i vrele, koje energično odašilju zračenje u okolni vodonični gas i čine da sija karakterističnom nijansom crvene.

Ova oblast je locirana u sazvežđu Kentaura na južnom nebu i dom je velikom broju sjajnih maglina u kojima borave tek rođene zvezde, nastale od oblaka vodoničnog gasa. Intenzivna radijacija sa novoformiranih zvezda pobuđuje ostatke vodoničnog gasa koji ih okružuje, zbog čega gas sija specijalnom nijansom crvene, koja je karakteristična za regione u kojima se rađaju zvezde. Još jedan poznati slučaj ovog fenomena je maglina Laguna (eso0936), džinovski oblak koji zrači sličnim nijansama skarletno crvene boje.

Maglina sa slike se nalazi na oko 7300 svetlosnih godina od Zemlje. Australijski astronom Kolin Gam otkrio je maglinu na fotografijama koje su napravljene na Maunt Stromlo opservatoriji u Kanberi i uključio je ovaj objekat u katalog 84 emisione magline, koji je objavio1955. godine. Gam 41 je zapravo manji deo veće oblasti koju nazivamo maglina Lambda Kentauri, koja je takođe poznata i kao maglina “Running Chicken” (bila je tema saopštenja za javnost eso1135). Gam je poginuo veoma mlad u nesreći tokom skijanja u Švajcarskoj 1960. godine.

Oblaci sa slike izgledaju veoma sjajno i prostrano, ali ovo u suštini nije tačno. Ako bi zamišljeni putnik mogao da prođe kroz ovu maglinu, on je najverovatnije ne bi ni primetio – čak ni kada bi bio u neposrednom komšiluku - jer je suviše bleda da je ljudsko oko uoči. Ovaj podatak nam pomaže da shvatimo zašto je ovako veliki objekat morao da čeka polovinu 20. veka da bude otkriven – njegova svetlost se slabo prostire, a crveni sjaj ne možemo registrovati vizuelno.

Za najnoviji portret magline Gam 41 – verovatno najbolji do sada – korišćeni su podaci dobijeni kamerom Wide Field Imager, koja se nalazi na teleskopu MPG/ESO klase 2,2 metra, na La Sija opservatoriji u Čileu. Ova fotografija predstavlja kombinaciju slika dobijenih uz pomoć plavog, zelenog i crvenog filtera, kao i slike koja je dobijena uz pomoć specijalnog filetera koji propušta isključivo crveni sjaj vodonika.

Koristeći Veoma veliki teleskop Južne evropske opservatorije u Čileu, astronomi su snimili ovu zaista sjajnu sliku planetarne magline PN A66 33 – poznatije pod imenom Abel 33. Predivni plavi balon je nastao kada je zvezda odbacila svoje spoljašnje omotače i sasvim slučajno se našla na istom pravcu sa zvezdom ispred sebe. Ceo prizor neodoljivo podseća na dijamantski verenički prsten. Ovaj kosmički dragulj je neobično simetričan, vidljiv na nebu kao objekat skoro kružnog oblika.

Većina zvezda masa približnih našem Suncu će završiti svoje živote kao beli patuljci – mala, veoma gusta i vrela nebeska tela, koja se polako hlade milijardama godina. Približavajući se finalnoj fazi svog života, zvezde odbacuju svoje atmosfere u svemir i formiraju planetarne magline - oblake gasa koji jarko sijaju i okružuju beli, zvezdani ostatak.

Slika koju je snimio Veoma veliki teleskop (VLT), prikazuje planetarnu maglinu Abel 33, neverovatno pravilnog kružnog oblika, koja je locirana nekih 2500 svetlosnih godina od Zemlje. Njen perfektno kružni oblik nije uobičajen za objekte ove vrste – u većini slučajeva nešto narušava simetriju i uzrokuje nepravilne oblike planetarnih maglina [1].

Upadljivo sjajna zvezda, koja se nalazi duž ivice magline, stvara predivnu iluziju na slici VLT-a. Ovo je naime sasvim slučajno poravnavanje nebeskih tela – zvezda zvana HD 83535 se nalazi ispred magline i to na pola puta između Abel 33 i Zemlje - na pravom mestu da ovaj pogled učini još lepšim. Udruženim snagama, HD 83535 i Abel 33 formirali su blistavi dijamantski prsten sa slike.

Ostatak pretka Abel 33, koji će postati beli patuljak, se može videti unutar magline. Malo je izmešten iz centra i vidljiv kao sićušni biser. Uprkos tome, on je veoma sjajan – sjajniji od našeg Sunca – i emituje dovoljno ultraljubičastog zračenja da oblak odbačene atmosfere zasija [2].

Abel 33 je samo jedan od 86 objekata koji se nalaze u Abelovom katalogu planetarnih maglina iz 1966. godine, astronoma Džordža Abela. On je takođe osmatrao nebo u potrazi za jatima galaksija i sačinio je Katalog Abel od preko 4000 jata, kako sa južnog, tako i sa severnog neba.

Za potrebe ove slike korišteni su podaci sa instrumenta FORS (FOcal Reducer and low dispresion Spectrograph) koji se nalazi na VLT-u. Podaci su dobijeni tokom ESO programa pod nazivom Kosmički dragulji [3].

Nova slika sa MPG/ESO teleskopa klase 2,2 metra, koji se nalazi na La Sija opservatoriji u Čileu, prikazuje dve različite galaksije: NGC 1316 i njenu manju komšinicu NGC 1317. Iako veoma blizu, ove dve galaksije su vodile potpuno različite živote. Mala spiralna galaksija NGC 1317 vodila je miran i povučen život, dok je NGC 1316, prepuna “ratnih” ožiljaka, u svoj burni život uključila još nekoliko galaksija.

Nekoliko tragova u strukturi NGC 1316 ukazuje na njen turbulentni stil života. Na primer, u njenoj strukturi se pojavljuju veoma neobične trake međuzvezdane prašine [1] koje su se ugnezdile u mnogo veći zvezdani omotač, ali je uočljiva i populacija neobično malih, zbijenih zvezdanih jata. Ovo nam govori da je galaksija NGC 1316 progutala spiralnu galaksiju bogatu međuzvezdanom prašinom, pre oko tri milijarde godina.

Oko galaksije se takođe mogu uočiti veoma tamni repovi - pramenovi i omotači zvezda koji su bili otrgnuti sa njihovih originalnih lokacija, a zatim bili izbačeni u međugalaktički prostor. Ovakvi tragovi nastaju kao posledica kompleksnih gravitacionih uticaja na orbite zvezda, kada druga galaksija priđe previše blizu. Svi ovi znaci ukazuju na veoma burnu prošlost tokom koje je NGC 1316 aneksirala druge galaksije, ali ukazuju i na to da se njeno neprimereno ponašanje i dalje nastavlja.

NGC 1316 je udaljena 60 miliona svetlosnih godina od Zemlje i nalazi se u sazvežđu južnog neba Fornaks (Peć). Ova galaksija takođe nosi ime Fornaks A, što nam govori da je najsnažniji izvor radio zračenja u sazvežđu - ali predstavlja i četvrti najjači izvor radio signala na čitavom nebu [2]. Emisiju radio zraka najverovatnije uzrokuje materija koju “usisava” supermasivna crna rupa u centru same galaksije, a dodatno “ulje na vatru” najverovatnije dosipa interakcija sa drugim galaksijama.

Veoma iscrpna slika koju je načinio MPG/ESO teleskop klase 2,2 metra sa La Sija opservatorije u Čileu, dobijena je kombinacijom mnogo pojedinačnih slika iz ESO arhive. Cilj prvobitnih opservacija bio je da se razotkriju i najtamniji detalji, ali i da se prouči raskol koji vlada u ovom interesantnom sistemu.

Kao bonus, ova slika nam otvara prozor u daleki svemir, mnogo dalje od sjajnih galaksija u prvom planu. Većina zamućenih tačkica sa fotografije predstavlja veoma udaljene galaksije, a pogotovo gusta koncentracija galaksija nalazi se sa leve strane objekta NGC 1316.

Opservacije koje su sprovedene sa nekoliko mesta u Južnoj Americi, uključujući i ESO La Sija opservatoriju, dovele su do iznenađujućeg otkrića - udaljeni asteroid Hariklo okružen je sa dva gusta i uska prstena. Ovo je do sada najmanji objekat kod kojeg su otkriveni prstenovi, a ujedno je i peti objekat u Sunčevom sisemu sa ovim karakteristikama – posle mnogo većih planeta Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Poreklo prstenova za sada ostaje misterija, ali bi oni mogli biti rezultat sudara koji je za sobom ostavio disk sačinjen od krhotina. Najnoviji rezultat je objavljen u časopisu Nature, 26. marta 2014. godine.

Saturnovi prstenovi su jedan od najlepših prizora na noćnom nebu, a manje uočljivi prstenovi takođe se nalaze i oko drugih džinovskih planeta. Uprkos veoma detaljnim pretraživanjima neba, prstenovi oko drugih malih objekata u Sunčevom sistemu nisu bili otkriveni. Najnovije opservacije male planete zvane [1] (10199) Hariklo [2] dok je prolazila ispred zvezde, pokazale su da je takođe okružena sa dva prstena.

“Nismo ni sanjali da mala tela poput Hariklo uopšte imaju prsten, te ih nismo ni tražili, pa je samim tim ovo otkriće – ali i količina detalja koje smo uspeli da dobijemo – za nas poptpuno iznenađenje!”, rekao je Felipe Braga-Ribas (Nacionalna opservatorija/MCTI, Rio de Žaneiro, Brazil) koji je planirao opservacije i vodeći je autor najnovijeg naučnog rada.

Asteroid Hariklo je najveći član grupe poznate kao Kentauri [3] i orbitira između putanja Saturna i Urana u spoljašnjim delovima Sunčevog sistema. Predviđanja su pokazala da je trebao da prođe ispred zvezde UCAC4 248-108672, 3. juna 2013. godine, posmatrano iz Južne Amerike [4]. Uz pomoć sedam teleskopa, uključujući i Danski teleskop klase 1,54 metra, kao i teleskop TRAPPIST, na ESO La Sija opservatoriji u Čileu [5], astronomi su bili u mogućnosti da posmatraju zvezdu koja nestaje na nekoliko sekundi, jer je njenu svetlost blokirao Hariklo – ovaj fenomen poznat je kao okultacija [6].

Međutim, naučnici su pronašli mnogo više nego što su očekivali. Par sekundi pre, i ponovo, par sekundi nakon glavne okultacije desila su se dva dodatna, veoma kratka slabljenja prividnog sjaja zvezde [7]. Nešto što se nalazilo u okolini asteroida Hariklo je blokiralo svetlost! Upoređujući snimke dobijene sa različitih lokacija, tim naučnika je uspeo da rekosntruiše ne samo oblik i veličinu samog objekta, nego i oblik, širinu, orijentaciju i druge karakteristike novootkrivenih prstenova.

Tim je otkrio da se sistem prstenova - oko malog objekta od 250 kilometara u prečniku, koji se nalazi iza orbite Saturna - sastoji od dva oštro oblikovana prstena, široka tri i sedam kilometara, koji su razdvojeni čistinom od devet kilometara.

“Za mene je ovo potpuno neverovatno – ne samo da smo uspeli da detektujemo sistem prstenova, nego smo uspeli da razlučimo da ga čine dva zasebna prstena”, dodaje Ufe Gro Jorgensen (Nils Bor institut, Univerzitet u Kopenhagenu, Danska), jedan od članova tima. “Pokušavam da zamislim kako bi bilo stajati na površini ovog ledenog obekta – toliko malog da bi na njemu i brzi sportski auto uspeo da dostigne drugu kosmičku brzinu i “odleti” u svemir - i posmatrati sistem prstenova 20 kilometara širok, koji se nalazi na 1000 puta manjoj udaljenosti od Meseca.” [8]

Iako su mnoga pitanja ostala nerazjašnjena, astronomi pretpostavljaju da su ovi prstenovi najverovatnije nastali od krhotina koje su se javile nakon sudara. Najverovatnije su se formirala dva prstena zbog mogućeg prisustva malih satelita.

"Postoji verovatnoća da pored sistema prstenova, Hariklo ima i najmanje jedan mali satelit koji tek treba da bude otkriven”, dodaje Felipe Braga-Ribas.

Prstenovi bi mogli biti fenomen koji bi kasnije za uzvrat doveo do formiranja malog meseca. Ovakav niz događaja, na mnogo većoj skali, mogao bi da objasni nastanak našeg Meseca, u prvim danima Sunčevog sistema, kao i poreklo mnogih drugih prirodnih satelita oko drugih planeta, ali i asteroida.

Vođe ovog projekta prstene privremeno nazivaju Ojapoke i Šui, po rekama koje se nalaze u oblastima krajnjeg severa i juga Brazila [9].


Beleške
[1] Sve objekte koji kruže oko Sunca, a koji su suviše mali (nedovoljno masivni) da se kreću po skoro kružnim orbitama, IAU je definisao kao mala tela Sunčevog sistema. Ona uključuju najveći deo asteroida Sunčevog sistema, objekte bliske Zemlji, Marsove i Jupiterove trojanske asteroide, većinu Kentaura, transneptunskih objekata i kometa. U neformalnoj upotrebi reč asteroid i mala planeta se često koriste za istu stvar.

[2] IAU Centar za male planete  je ključan u detekciji malih tela Sunčevog sistema. Dodeljena imena se sastoje iz dva dela: broja – originalno je bio redosled otkrića, ali sada je redosled po kojem su orbite precizno utvrđene - i imena.

[3] Kentauri su mala tela nestabilnih orbita, u spoljašnjim delovima Sunčevog sistema, koja presecaju orbite džinovskih planeta. Zbog toga što su njihove orbite često perturbovane, očekuje se da ostanu na tim putanjama samo par milona godina. Kentaure razlikujemo od mnogobrojnijih asteroida iz glavnog asteroidnog pojasa koji se nalaze između orbita Marsa i Jupitera, a možda potiču iz Kajperovog pojasa. Ime su dobili jer – kao i mitski kentauri – imaju dvojake osobine, u ovom slučaju osobine i kometa i asteroida. Hariklo ima karakteristike asteroida, a do sada nije otkriveno da ispoljava karakteristike komete.

[4] Događaj je predviđen na osnovu sistemaskih opservacija sprovedenih sa MPG/ESO 2,2-metarskim teleskopom na ESO La Sija opservatoriji, koje su nedavno objavljene.

[5] Pored Danskog teleskopa klase 1.54 metra i TRAPPIST teleskopa na ESO La Sija opservatoriji, posmatranja ovog događaja su vršena na sledećim opservatorijama: Universidad Católica Observatory (UCO) Santa Martina, kojom upravlja Pontifícia Universidad Católica de Chile (PUC); PROMPT teleskop, u vlasništu i kojim upravlja University of North Carolina na Chapel Hillu; Pico dos Dias opservatorija sa National Laboratory of Astrophysics (OPD/LNA) - Brazil; Southern Astrophysical Research (SOAR) teleskop; Caisey Harlingten's Planewave teleskop od 20 inča, koji je deo Searchlight Observatory Network mreže; R. Sandness teleskop sa San Pedro de Atacama Celestial Explorations; Universidade Estadual de Ponta Grossa opservatorija; Observatorio Astronomico Los Molinos (OALM) — Urugvaj; Observatorio Astronomico, Estacion Astrofisica de Bosque Alegre, Universidad Nacional de Cordoba, Argentina; Polo Astronômico Casimiro Montenegro Filho opservatorija i Observatorio El Catalejo, Santa Rosa, La Pampa, Argentina.

[6] Ovo je jedini način da se tačno utvrdi veličina i oblik tako udaljenog objekta – asteroid Hariklo je širok samo 250 kilometara, a udaljen je više od milijardu kilometara od Zemlje. Čak i uz pomoć najboljih teleskopskih posmatranja, tako mali i udaljeni objekat se čini kao bleda tačkica.

[7] Prstenovi oko Urana i Neptuna su otkriveni na sličan način tokom okultacija 1977.  i 1984. godine, respektivno. ESO teleskopi su takođe doprineli otkriću Neptunovih prstenova.

[8] Striktno govoreći, automobil bi morao da bude veoma brz – nešto kao Bugatti Veyron 16.4 ili McLaren F1 — jer bi vrednost druge kosmičke brzine iznosila 350 km/h!

[9] Ova imena se korsite samo neformalno, a zvanična imena će kasnije dodeliti IAU, prateći propisana pravila.